Kragujevačko sam dete – u Kragujevcu sam odrastao, završio srednju školu i fakultet, radio u »Zastavi«. Pre više od decenije sam se otisnuo u svet i tamo, u Švajcarskoj, pokazao da inženjersko znanje stečeno na fakultetu u rodnom gradu i pečeno u »Zastavi« vredi i u inostranstvu. Otišao sam, ali svoj rodni grad nisam zaboravio.
Razgovarati na ovu temu sa mnom možda je nepravda prema onima koji su u tom belom svetu postigli daleko više od mene, imaju svoje firme i prave velike poslove. Ja sam inženjer za razvoj u jednoj firmi tekstilnih mašina, radim konstrukcije na CAD-sistemu – za one koji ne znaju, to je konstruisanje pomoću računara.
Želim da ova emisija traje toliko dugo – dok svi oni koji su uspešniji od mene ne ispričaju svoju priču. A moja priča je, u stvari, tipična. Zbog nemogućnosti da dođem do svoja sopstvena četiri zida, do svog krova nad glavom, odlučio sam da konkurišem, da se javlja na oglase u pojedinim firmama u inostranstvu. Kada su me pozvali iz firme u kojoj radim danas, najpre je sledio probni rad, a kada su se uverili u moje sposobnosti, pre skoro jedanest godina usledio je moj konačni odlazak.
Svoj rodni kraj nisam zaboravio: jedna od prvih asocijacija na njega je Tehnička škola, u kojoj sam proveo najlepše godine svoje mladosti. I da posle nje nisam ništa više učio, znanje koje sam u njoj stekao bilo bi dovoljno za respekt u svim zemljama sveta. Siguran sam da je diploma Tehničke škole lična karta inženjera i ulazna viza za mnoge zemlje sveta. U ovoj školi su nas učili stručnjaci, vrsni pedagozi i dobri ljudi. Biću nepravedan, pomenuću samo neke: Žarka Nikolića, Danila Daču Golubovića, Stevanu Radosavljević, Miodraga Miku Kocića... Oni su, poput svih roditelja, želeli da od svih budu bolji – samo od svojih đaka gori. I u tome su uspevali! Iz Tehničke škole potiče plejada vrsnih inženjera, doktora nauka i profesora univerziteta, rasutih širom planete.
Tačno je, ime Božidara Jovanovića nalazi se i u kompletima Mladog mašinca i FAKK-a. U njima je upisana ekipa ljudi koji su završili Tehničku školu, a potom studirali mašinstvo i bili inicijatori i stvaraoci prvih važnih studentskih novina, koje su u ono vreme uzburkale čitavu jugoslovensku javnost. To da su mašinci bili predvodnici takvog jednog kulturnog poduhvata vidim u okolnosti da je kliconoša ove »bolesti« – bila želja za pisanjem, za dokazivanjem da mašinci imaju potencijala i na tom polju, a to je bio i način da se iz suvoparnog sveta mašinskih elemenata, matematike i kinematike pobegne u jedan izmaštani svet, u svet koji smo želeli da stvorimo. To je svet u kome se očekuje da čovek sa dvadeset godina bude lep, sa trideset godina jak, sa četrdeset pametan, a sa pedeset – bogat. Ako to nije, onda za njega više nema nade. Mi smo želeli da napravimo novi i drugačiji svet, ali je ovaj u kome smo živeli promenio nas. Bili smo buntovnici, nekada bez razloga, a ipak češće buntovnici sa razlogom. Možda će nekada sociolozi i psiholozi detaljnije da izuče razloge našeg bunta, ali i ovako je jasno da je to bila naša iskonska i mladalačka želja da svet osmotrimo sa druge strane, sa nekih drugih visina i iz drugih dubina. I tako, pošto nismo mogli da stvorimo svet prema ovim očekivanjima, merenjima i gradacijama – otisnuli smo se na drugi teren. Žao mi je što su moja i generacije posle nas bile prinuđene na odlazak u Nemačku, Švajcarsku i druge zemlje Zapada –da tamo radimo i stvaramo. Imajući u vidu naša prirod- na bogatstva i znanje, bilo je logičnije da taj proces teče u obrnutom smeru.
Pokušavao sam ja da neka iskustva i saznanja koja sam stekao radeći u Švajcarskoj prenesem i ovde. Znate kako kaže kineska poslovica: »Bolje je jednom videti, nego sto puta čuti!« Ovo što sam predlagao nekim institucijama u gradu nije otud što sam mnogo pametan, nego zato što sam bio u situaciji da vidim kako to izvanredno funkcioniše. Jer, tamo se vodi računa o svakom franku. Neke od tih ideja sam iznosio i odgovornim ljudima u Kragujevcu, a jedna od njih je bila da se primeni princip kružnih tokova saobraćaja na raskrsnicama. Postoje stotine takozvanih pametnih semafora; oni do jednog određenog režima funkcionišu kako je predviđeno, ali u nekim drugim uslovima oni usporavaju saobraćaj, jer nije uvek ujednačena frekvencija iz svih pravaca. Zato se uklanjaju sa raskrsnica, a umesto njih se formiraju »kružne raskrsnice« koje su jednostavne za regulisanje saobraćaja. I ne samo to, one i ulepšavaju grad! Grade se od jednostavnog materijala – kamena, drveta ili železničkih pragova – a u njih se zasađuju biljke, može da bude suncokret, kukuruz, ili cveće. To ulepšava grad, a obezbeđuje sigurnost u saobraćaju. Semafor, i kad radi – nije potpuno siguran, jer ima ljudi koji su delimični daltonisti ili iz bilo kog razloga previde promenu svetla. Kod kružnih tokova učesnici u saobraćaju ulaze u krivinu – i moraju da smanje brzinu, prateći tok saobraćaja. Prema statistici rađenoj u Švajcarskoj, udesi na takvim raskrsnicama su veoma retki.
Ovoj našoj zemlji pomoć će dugo biti potrebna. Mi iz Švajcarske činimo sve što je u našoj moći da finansijski ili na bilo koji drugi način pomognemo našem gradu. Ja sam, u vreme najteže situacije u našem zdravstvu, iz svojih sredstava kupio jednu količinu rendgen filmova i poklonio našoj bolnici. To ne govorim da bih se hvalio, već da bih i druge podstaknuo. Moja deviza je: »Čini dobro i pričaj o tome, jer čineći dobro podstičeš i druge da se isto tako ponašaju!« Tako je jedan moj kolega kupio određeni broj špriceva i konca, i to je dopremljeno u kragujevačku bolnicu.
Naredna objava: Povratiti gradu prepoznatljivi šmek
Komentara: 0