Moji roditelji su Kragujevčani. Ja sam malo vremena proveo u Kragujevcu, ali moji roditelji su u Kragujevac došli krajem XIX veka.
Moj deda po ocu je kao mašinski stručnjak došao pedesetih godina XIX veka, kada je počeo da se gradi Vojno-tehnički zavod. A deda po majci došao je za poslom, bio je preduzimač i radio je kao građevinac. Dakle, meni su preci po ocu i majci došli sa strane, otac iz Čehoslovačke, majka iz Vojvodine – oboje iz ondašnje Austrougraske. Tako sam ja jedan kompletan »mešanac«. A od tog mešanca – svi redom su ispali Srbi, svi koji su se rodili ovde. I sami moji roditelji su se osećali kao Srbi, pravi Srbi. Moja majka je bila dobrovoljka tokom Prvog svetskog rata. Čuvam Krst milosrđa koji je dobila od kralja Petra Prvog. A otac Aleksandar je ratovao u balkanskim ratovima i išao preko Albanije. Nije bio, koliko znam, neki izuzetan junak, ali ima Albansku spomenicu.
On je slavio Svetog Nikolu, a kada sam ga jednom pitao »Otkuda tebi ova slava?«, odgovorio mi je: »Kada smo prelazili preko Albanije, ja sam jednoga dana mogao da poginem. Mnogi iz moje jedinice u napadu Šiptara iz zasede su poginuli, a ja sam preživeo.« Taj dan je bio Sveti Nikola – i tako je on uzeo za slavu Svetog Nikolu.
Inače, svi koji su došli govorili su češki. A moj otac ga nije voleo. Zašto, iz kojih razloga, nisam uspeo da saznam. Majka je bila zagrižena Srpkinja, a i otac i ujak – svi su bili pravoslavci. U to vreme mislim da nije ni bila katolička crkva u Kragujevcu. I venčanja, i krštenja, sve je obavljano u pravoslavnoj crkvi i po pravoslavnom obredu. Tako se desilo da moju babu nisu hteli da sahrane ni pravoslavci ni katolici jer je po rođenju bila katolkinja, Švabica iz okoline Zrenjanina, ja mislim.
Meni se jednom javio jedan Zrenjaninac koji je tvrdio da smo rod. Možda i jesmo... On je nacrtao porodično drvo, i grane i ogranke, a ja za to nemam talenta, nikada nisam mnogo ni razmišljao o tome ko je ko, šta je šta. Tako mi se javila neka, valjda, tetka iz Češke, i neko vreme smo održavali kakvu-takvu vezu, a onda je i to zgaslo.
Išao sam u Prag, i tada sam upoznao nekog svog brata od tetke; tetku nisam video. Jednostavno se i ta veza završila. Oni se prezivaju Felbab, video sam to prezime i na televiziji; i u Vojvodini ima familija Felbab. Tako... izgleda da je moje prezime u međuvremenu, kroz istorijske mene, izgubilo »b« – i ostalo Felba.
Kako se ovde osećam? Osećam se vrlo pogureno zbog toga što me muči kičma! (smeh) Sigurno se osećam kao Srbin, ne možete da pobegnete od toga. Ja od toga ne pravim veliku predstavu, to je intimno osećanje, ne moram nikome da se ispovedam. Iskreno, ne volim ljude koji mnogo srbuju ili hrvatuju. Ti veruješ u nešto – to je tvoja stvar, ja verujem u nešto drugo – to je moja stvar. Ne mogu ja da držim nekome predavanje kako će da se oseća. Ako hoće da bude kvaka, neka se oseća kao kvaka.
Prezime mi je jedanput bilo prepreka u životu, tada sam se baš bio prepao. Živeo sam, neko vreme tokom rata, u Kormanu kraj Kragujevca. Tamo sam bio mobilisan u Nacionalnu službu. Jednog dana sretne me neka četnička trojka. Traže mi isprave, ja dam, a oni pitaju: »Gde je tebi ’ić’, ako Boga znaš?« Već sam zamišljao kako me, u najmanju ruku, prebijaju... I meni pade na pamet: »Eno onaj Pavelić ima ’ić’ – a vidite šta nam radi!« Na to rekoše: »Pa jes’...« – i pustiše me. Onda sam se ozbiljno prepao.
Niko, sem tada, od mog prezimena nije pravio pitanje. Moj deda po majci postao je kum jednom seljaku. Imao je svoje čeze i konja, i ide drumom, a na drumu dete. Jedva zaustavi, da ga ne pregazi. Pojavi se seljak i kaže: »Hoćeš li da mi budeš kum?« Deda neće. Seljak zavapi da se deda prihvati kumstva, deda opet neće – sve dok mu ovaj ne objasni da su mu sva deca umirala, pa je čuo da treba da stavi dete na drum i prvog koji naiđe da uzme za kuma. Deda se nakon objašnjenja prihvati kumstva, i to dete ostane živo! Tako se uspostavi kumstvo; tamo po Trmbasu i okolnim selima imamo puno kumova. Kumovali smo otac, ja, sestra. Tako se rodila jedna mala i meni došlo da joj dam ime Smiljana. A otac i majka se usprotive: »Nemoj Smiljana, zvaće je ‘Smiljo, Cmiljo’.« Ja kažem da je to baš lepo ime, pa ima ga i u pesmama, ‘smilje i bosilje’. I tako ostane Smiljana.
Komentara: 0