Na početku rata moji preci su živeli u Trebinju. Otac je bio kapelnik vojne muzike. Kada se zaratilo, poveo je nas četvoro dece u Herceg Novi, jer je tamo bila njegova majčevina, dom njegove majke. Tamo smo uspeli da odemo bez problema. Nastanili smo se kod babe po ocu u Herceg Novom.
Iako je po dalekom poreklu Austrijanac, za vreme okupacije otac nam je interniran, jer je bio sumnjiv kao antifašista. U Herceg Novom smo ostali sve vreme okupacije, majka i nas četvoro dece.
Kada se rat okončao, mi smo preko Crvenog krsta tražili preseljenje u Kragujevac, jer smo još tokom rata čuli da je tamo bilo streljanje, pa smo brinuli šta je sa babom i dedom. To je rodbina moje majke. Moja majka je Vašaranka, iz poznatog predratnog Vašarišta – tako da sam ja po majci Kragujevčanin. Tražili smo ih preko Crvenog krsta – i našli ih. Kada smo uspostavili kontakt, baba i deda su majci odmah poručili: »Ostavi sve, pokupi decu i dolazi u Kragujevac« i majka nas je pokupila i dovela. Živeli smo u ulici Tanaska Rajića.
U Herceg Novom sam bio drugi razred gimnazije, a po dolasku u Kragujevac sam u jednoj godini završio dva razreda, treći i četvrti. To je u ono vreme bila mala matura. U ono vreme je i mala matura bila velika.
Pošto smo se mi u Kragujevcu odomaćili, uspostavili smo kontakt i sa Savezom boraca – sve je to majka obavila. Videli su da ima četvoro dece, a svi su počeli da se školuju; bilo je teško za život. Mlađi brat je završio zanat, deset godina mlađi od mene, zaposlio se u »Zastavi« kao kvalifikovani radnik. Ovaj drugi, trinaest godina mlađi od mene, i on se školovao, završio je srednju školu i zaposlio se u »Zastavi«. Ja sam prve korake u poslu napravio u »Svetlosti«, u redakciji pri kojoj je bila i štamparija. Imali smo jednu malu štampariju, ona je bila pozadi »Pavlovića« u ul. Crveno barjače.
Nikada u životu nam nije ozbiljno smetalo naše prezime. Bivalo je da poneko kaže »Ovo su Švabe!« Najveću nelagodu doživeo sam pri jednom odlasku kod lekara u Uredu. Jedan moj brat završio je medicinu, i prvi posao je dobio ovde u Uredu. On i žena, oboje lekari. Dođem ja u Ured i vidim na vratima piše Linenberger Vojislav. Napisano ime kao i na vratima ordinacija ostalih lekara. A neki pacijenti neće kod njega na pregled. Kažu: »Švaba, j...m mu mater!«
To je jedino mene pogodilo! Ja – Švaba?! A u stvari sam Srbin – i to veći od mnogih drugih! Uvređen i iznerviran uđem kod mog brata Vojkana i pričam mu šta sam čuo u čekaonici. A on lupi o sto i kaže: »Odbacimo to prezime jedanput!«
I promenili smo ga. Nas četvorica smo se tako dogovorili. Međutim, naše žene – jetrve ko jetrve – nisu se najbolje slagale. Jedna kaže: »Ja neću da menjam prezime!«
To je Draganova žena, ovog mog mlađeg brata. I Zoran Nenberger, poznati muzičar, je ostao sa tim prezimenom. Za živu glavu nije hteo da menja. Kaže: »Imam dve ćerke, one će i onako da menjaju prezime! « I tako je ostalo i dan-danas.
Komentara: 0