Mi smo spremni da damo sve, ali zahtevamo da u zemlji bude bolje
Protest je korektivni mehanizam društva – onaj trenutak kada se građani, suočeni s nepravdom, mobilišu i zajednički deluju kako bi skrenuli pažnju na probleme, izdejstvovali promene ili odbranili osnovna prava
Kada se skupovi proglašavaju bezbednosnim rizikom bez osnova, kada se hapse organizatori zbog formalnosti, kada se demonstrantima preti i sprovodi nasilje – to više nije tumačenje ustava, već njegovo poništavanje u praksi. A tada se, umesto zaštite prava, Ustav koristi kao paravan za njegovo gušenje
Protest nije milost, nego ustavom garantovano oružje naroda. A kad vlast krene da to pravo ukida – onda se ne brani samo sloboda okupljanja, već sama sloboda
Kada policija počne da privodi i zbog povika, kada gradonačelnici i lokalni moćnici šalju batinaše u civilu, kada se za transparent ili nešto slično dobija krivična prijava – onda je trenutak da se podsetimo: nije narod tu da ćuti. Vlast je tu da ga sluša
Postoji trenutak u životu jednog naroda kada se više ne postavlja pitanje da li je dozvoljeno vikati – već da li je dozvoljeno ćutati. To je trenutak u kom ulica postaje institucija, a trg sudnica. Kada demonstracija nije ugrožavanje poretka, već njegovo ponovno rođenje
Pišu: Studenti u blokadi Pravnog fakulteta
Sigurno će biti umnijih pravnika koji će osporiti ovaj tekst, normativističkim gledanjem prava. Ali trenutno se opšte norme poštuju selektivno, svako bira šta će poštovati i to prihvata kao cenu koju će platiti. Deluje da će neki platiti više, a neki manje, a neki uopšte neće. Mi smo spremni da damo sve, ali zahtevamo da u zemlji bude bolje. S tim u vezi, stajem na sledeće stanovište:
Postoji trenutak u životu jednog naroda kada se više ne postavlja pitanje da li je dozvoljeno vikati – već da li je dozvoljeno ćutati.
To je trenutak u kom ulica postaje institucija, a trg sudnica. Kada demonstracija nije ugrožavanje poretka, već njegovo ponovno rođenje. I Srbija je, čini se, ponovo došla do tog praga. Danas Srbija ponovo živi državotvorni trenutak rađanja iz pepela, kakav je preživela više puta u svojoj istoriji.
Protest u Srbiji nije novost
Poslednjih osam meseci protest predstavlja neupitnu konstantu svakodnevice brojnih građana u celoj zemlji – od Niša do Subotice, od Kosovske Mitrovice do Novog Sada, od Beograda do Novog Pazara.
Ljudi izlaze na ulice ne samo zbog konkretnih povoda, već zbog osećanja sveopšte nemoći, zbog poniženja i ignorisanja od strane onih koji bi trebalo da ih predstavljaju. To su protesti protiv svakodnevnog bezakonja, institucionalnog ćutanja i nasilne šutnje koja je počela da se nameće kao norma. Na trgovima, u kolonama koje ulaze u sve opštine, u blokiranim ulicama i ispred fakulteta – sve je više ljudi koji više ne veruju da će ih iko drugi spasiti. Taj osećaj samodgovornosti prerasta u otpor. A taj otpor, kako pokazuje srpska istorija, ne jenjava kad ga ignorišu, već raste. I sada raste.
Pravo na protest jedno je od temeljnih demokratskih načela jer predstavlja neposredan izraz suvereniteta naroda. U demokratskom poretku, gde vlast proizilazi iz volje građana, mogućnost da se ta volja izrazi ne sme biti ograničena na izbore koji se održavaju svake četiri godine. Protest je korektivni mehanizam društva – onaj trenutak kada se građani, suočeni s nepravdom, mobilišu i zajednički deluju kako bi skrenuli pažnju na probleme, izdejstvovali promene ili odbranili osnovna prava. U istoriji svake slobodne države protest je bio ključan u rušenju autoritarnih režima, u borbi za radna, građanska i druga prava. Kada se protest kriminalizuje, guši ili ignoriše, to nije napad na rilju, već na samu ideju demokratije.
Šta znači pravo na protest u Srbiji? To jest, šta znači „pravo na mirno okupljanje“?
Ustav Republike Srbije u članu 54. „Sloboda okupljanja“ piše: 1. Mirno okupljanje građana je slobodno. 2. Okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju. 3. Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom. 4. Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.
Ovaj član jasno postavlja slobodu okupljanja kao ustavno pravo, i to na više nivoa. Prvo, mirno okupljanje se priznaje kao slobodno – dakle, ono nije privilegija koju vlast dodeljuje, već pravo koje građanima pripada. Drugo, okupljanje u zatvorenom prostoru potpuno je izuzeto čak i od obaveze prijavljivanja, što naglašava da država nema šta da traži unutar prostora u kojem se građani privatno organizuju. Treće, okupljanja na otvorenom prostoru zahtevaju samo prijavu – ne i dozvolu – čime se izbegava mogućnost da vlast samovoljno zabrani skup.
Konačno, pravo na okupljanje može biti ograničeno samo u izuzetnim okolnostima (javno zdravlje, moral, prava drugih ili bezbednost Republike), i to zakonom, ne političkom voljom. To znači da je pravo na protest u Srbiji zakonski zaštićeno kao osnovna sloboda, ali da se danas to pravo sve češće ruši zloupotrebom tih „izuzetaka“. Kada se skupovi proglašavaju bezbednosnim rizikom bez osnova, kada se hapse organizatori zbog formalnosti, kada se demonstrantima preti i sprovodi nasilje – to više nije tumačenje ustava, već njegovo poništavanje u praksi. A tada se, umesto zaštite prava, Ustav koristi kao paravan za njegovo gušenje.
To je ono što sistem danas želi da sakrije – da protest nije milost, nego ustavom garantovano oružje naroda. A kad vlast krene da to pravo ukida – onda se ne brani samo sloboda okupljanja, već sama sloboda. Zašto je 15. marta bilo žandarmerije i ostalih snaga MUP-a samo u Ćacilendu, a 28. juna su jaki kordoni prevođeni puškama za ispaljivanje suzavca okružili 50-100 metara širi pojas Ćacilenda? Je l’ to prevencija nasilja ili izazivanje istog? Šta je i kada policija uzela kao prag prevazilaženja fraze „mirno okupljanje“?
I tu se ukršavaju linije istorije.
Kada je pala Bastilja, prva rečenica nove Francuske bila je: „Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i najneophodnija dužnost.“ Kada su ustanici u Orašcu dizali prve barjake, niko ih nije pitao da li su dobili dozvolu od Turske uprave. Protest nije bio manifestacija – bio je rađanje nacije.
Zato se danas borba kroz građansku neposlušnost Srbije ne vodi za bolji termin za miting. Vodi se za povratak smisla. Da kad građanin vikne na vlasti, to ne bude „destabilizacija“, već ono što jeste – praktikovanje demokratije.
Jer bez te prakse, pravo na protest je mrtvo slovo. A država bez glasnog građanina – samo je uredno obojena tiranija. Kada policija počne da privodi i zbog povika, kada gradonačelnici i lokalni moćnici šalju batinaše u civilu, kada se za transparent ili nešto slično dobija krivična prijava – onda je trenutak da se podsetimo: nije narod tu da ćuti. Vlast je tu da ga sluša.
Od ustanka do izborne kutije, od Skupštine do poslednje ulice, od 1804. do 2025. Protest nije problem. Protest je srpska tradicija. I dokle god ima onog koji neće da ćuti – ima nade za zemlju.
Komentara: 0