Mi smo ‘malo selo hrabrih i neustrašivih Gala’, koji umesto rimskoj, odolevaju savremenoj okupaciji nekulture, kiča i šunda. Borimo se i da dokažemo da nismo teret za budžet nego ponos zemlje, čiju kulturu i stvaralaštvo promovišemo na ništa manje vredan način od ostalih zemalja s kojima delimo evropske vrednosti, kaže za Novi magazin Gordana Vučković, bibliotekarka Narodne biblioteke “Vuk Karadžić” u Kragujevcu, dobitnica nagrade “Najbolji bibliotekar Srbije”

Baviti se kulturom u Srbiji, ekonomski i politički nestabilnoj zemlji, nikada nije bilo lako, još manje isplativo jer za kulturu nikada nije bilo dovoljno novca. Uprkos tome, uvek je bilo izazovno i uzbudljivo za posvećenike misije na popularisanju kulture, knjige i čitanja. Mi smo, u stvari, ‘malo selo hrabrih i neustrašivih Gala’, koji umesto rimskoj, odolevaju savremenoj okupaciji nekulture, kiča i šunda. Borimo se i da dokažemo da nismo teret za budžet nego ponos zemlje, čiju kulturu i stvaralaštvo promovišemo na ništa manje vredan način od ostalih zemalja s kojima delimo evropske vrednosti”, kaže za NM Gordana Vučković, bibliotekarka Narodne biblioteke “Vuk Karadžić” u Kragujevcu, dobitnica nagrade “Najbolji bibliotekar Srbije”.

Za to prestižno priznanje bilo je nominovano pet kandidata, a žiri je jednoglasno odlučio da nagrada prvi put ode u Kragujevac u ruke Gordane Vučković, koja se, prema oceni žirija, “među predloženim kandidatima izdvojila bogatom i dinamičnom radnom biografijom”.

“Ponosna sam jer nagrada dolazi u Kragujevac, prvu prestonicu i zavičaj moderne Srbije u kojem bibliotekarstvo ima duboke korene. Dva veka su generacije bibliotekara ispunjavale svoju misiju, istrajavajući na očuvanju srpske baštine i kulture, pritom ne očekujući zauzvrat ni pohvalu ni nagradu. Zato ova nagrada pripada i svima njima”, kaže Vučković i dodaje da se u protekla dva veka odnos prema kulturi nije mnogo promenio, bar što se tiče biblioteke i bibliotekara.

ISTORIJSKO ZAPOSTAVLJANJE KULTURE

Srpske političke elite nikada nisu imale dovoljno sluha za kulturu i nisu mnogo marile za nju, kaže za Novi magazin Gordana Vučković: “Tako je i u naše vreme, kultura je nekako uvek na dnu liste prioriteta i uvek ima prečeg od, na primer, izgradnje biblioteke, pozorišta ili neke druge kulturne institucije. U tom smislu retki i svetli periodi ili bolje reći trenuci mogu se tretirati pre kao incident nego kao pravilo”, kaže Vučković.

“O kontinuitetu nebrige za biblioteku, bibliotekarstvo i bibliotekare, bar kada je Kragujevac u pitanju, najbolje svedoči činjenica da, uprkos brojnim obećanjima, nijedna vlast nije uspela da izgradi namenski projektovanu zgradu biblioteke kakva dolikuje ovakvoj instituciji, jednoj od najstarijih i najvećih u Srbiji”, kaže sagovornica NM i kao primer navodi političke igre i manipulacije sa inicijativom Grada da u zamenu za zemljište u centru grada od oko 60 hektara, na kojem se nalazi kasarna “Vojvoda Radomir Putnik”, izgradi stanove za vojna lica. Na tom prostoru planirana je izgradnja zgrade biblioteke po savremenim standardima. Međutim, ta ideja je propala “zbog nedostatka političke volje”, kaže Vučković i kao antipod kragujevačkoj navodi čačansku biblioteku “Vladislav Petković Dis”. U tom gradu je, zahvaljujući političkoj saglasnosti, postignut dogovor sa Vojskom Srbije, pa je tamošnja biblioteka sada jedna od najmodernijih u Srbiji.

“Za kragujevačku biblioteku nije bilo sluha da se na isti način reši pitanje adekvatnog smeštaja kulturne institucije koja ove godine obeležava 175 godina od osnivanja Čitališta (1846) i 155 godina od osnivanja javne biblioteke (1866).”

ZA DOSTOJANSTVO PROFESIJE

Prema njenim navodima, iako je još uvek “zarobljena” u nefunkcionalnoj zgradi Gradskog doma, vlasti su je se sećale uglavnom u predizbornim kampanjama ili kada je trebalo da posluži za politička potkusurivanja.

“Neslavni primer problema smeštaja kragujevačke biblioteke slika je i prilika odnosa vlasti prema kulturi u Srbiji uopšte. Nikada nije nedostajalo novca da se pomogne neki fudbalski klub, napravi stadion, bazen... (pritom, ne smatram ni da je to nepotrebno), ali novca nije bilo za izgradnju biblioteke, čak ni u nekim srećnijim vremenima. Decenijama unazad bibliotekarstvo je sistematski, neosetno, ali istrajno, devastirano i obezvređivano. Pre tri decenije knjižničari su imali platu koja je bila na nivou republičkog proseka, a danas su i bibliotekari ispod tog nivoa. Svojevremeno smo kao struka omalovaženi i pri određivanju platnih razreda. Zbog zabrane zapošljavanja više od pet godina nismo mogli da zaposlimo nijednog stručnog radnika iako nam je zbog prirodnog odliva drastično smanjen broj zaposlenih. O neophodnim IT stručnjacima sa ovim platama možemo samo da maštamo”, kaže Vučković.

Ipak, ona kaže da, uprkos svemu, bibliotekarstvo u Srbiji opstaje i ostaje dosledno svojoj misiji širenja kulture i borbe protiv kiča i nekulture.

“Opstaje zahvaljujući entuzijazmu i želji da budućim generacijama ostavimo kulturnu baštinu vrednu ponosa. Da nam čitanka bude bogata kao istorija, da se ne ponosimo samo vojskovođama i ratnicima nego i književnicima i kulturnim radnicima i da, kako je moja koleginica i mentorka Nina Milanović jednom prilikom rekla, ‘iza nas ne ostanu prazne korice knjiga jer mi znamo šta u njima piše’.”

Pored doprinosa očuvanju kulturnog nasleđa, predanog rada u Zavičajnom odeljenju koje vodi već 25 godina, rada sa istraživačima kojima je to odeljenje po pravilu polazište u prikupljanju građe za svoje naučne, publicističke, doktorske disertacije i stručne radove, nesebično prenosi znanje i iskustvo na mlađe koleginice...

Autorka je više projekata koje su finansirali Ministarstvo kulture i Grad Kragujevac, a zahvaljujući njenoj “inventivnosti i unapređenju programa manifestacija ‘Dani kragujevačke knjige’, prevazišla je okvire biblioteke i postala manifestacija od značaja za kulturu grada”. Duže od dve decenije je na različitim pozicijama u redakcijama književnih časopisa “Koraci” i “Kragujevačko čitalište”. Poseduje bogatu bibliografiju stručnih radova, više od 60 bibliografskih jedinica.

U svojevrsnoj misiji “razbijanja stereotipa i predrasuda” o biblioteci kao mestu na kojem se “samo iznajmljuju knjige i dosadnoj profesiji – bibliotekar”, realizovala je više od 10 tematskih izložbi, među kojima su najznačajnije “Ljudi koji su menjali Srbiju”, posvećena zadužbinaru Biblioteke, profesoru i kosmopoliti Jovanu Đ. Mirkoviću (decembar 2019) i “Možda će se jednom videti koliko sam voleo svoju zemlju i svoj narod”, posvećena književniku, prevodiocu i diplomati Zariji D. Vukićeviću (decembar 2020).

“Te izložbe nisu samo prosto ređanje artefakata, dokumenata i fotografija iz Zavičajnog fonda i arhiva već pravi istraživački poduhvati koji su rezultirali pronalaženjem dosad nepoznatih rukopisa i dokumenata o njihovim životima i delima”, kaže Vučković i za NM otkriva da je, zajedno s koleginicom Jasminom Marković, proučavajući pisanu zaostavštinu Zarije D. Vukićevića, pronašla tajne rukopise u kojima se rasvetljava zbog čega je tokom Drugog svetskog rata dva puta hapšen, 1941. od Specijalne policije u Beogradu i 1944. od Gestapoa u Beču, a posle rata privođen i saslušavan od jugoslovenske službe bezbednosti

.

Piše: N. M. Branković
Izvor: Novi magazin, 27. 1. 2021.