Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Glagoljanja

26.10.2018

Tragedija srpstva - Miloš Crnjanski

Prvi Prvi na Skali
http://www.pametnoibezbedno.gov.rs/rs-lat https://tijana.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/o-gmo/hrana-buducnosti-ili-bioterorizam.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

TRAGEDIJA SRPSTVA

Kad je reč o tragičnoj prošlosti naših plemena, ne treba na dugačko i na široko dokazivati tragediju srpstva. Ona je jasna, svojom sudbinom još u srednjovekovnoj državi našoj koja je kratko sjala i raspala se posle Dušana.

Ne treba trošiti reči ni pri dokazivanju patnji tragične sudbine srpstva za vreme Turaka.

Ona je poznata.

Lelek gusala, naša narodna tradicija koja je doprla i do najnižih slojeva, a živa do nedavna, raznela je tu svest o tragediji srpstva do svih naših plemena i svih naših krajeva.

Onima koji to sad ne priznaju, ili ne znaju, i najnovijim, gluvim generacijama u zalud bi se tome govorilo. A u tome da bi se uzalud govorilo najstrašnija je ironija i najgora su poniženja.

U bližoj prošlosti našeg naroda, tokom 19. veka nigde i ništa se ne može uporediti sa gorkim i tragičnim radom srpstva. Ne mora se biti Srbin, dovoljno je biti čestit, pa da se to prizna. Srpstvo je radilo na svom vaskrsu istrajno, pečalbarski, puno idealizma i strogog morala, svih srpskih slojeva koji su se bavili ili zanosili narodnim poslovima i koji su se paštili da srpstvo oslobode za srpstvo, a ne za babino zdravlje, da ga spasu, okupe i sjedine.

Rad srbijanske i crnogorske kneževine, rad crkava i manastira, popova i zanatlija, u turskim krajevima, srpski čovek bosanski i hercegovački, i primorjem, u hrvatskim i vojvođanskim varošima i varošicama, je neprekidan napor i patnja, pojedinaca, društvenih i viših i nižih slojeva, vojnika, trgovaca, sitnog sveta, od kalfe i šegrta, do najsiromašnijeg staćaraša za srpstvo. Za bolje dane srpstva.

Najzad zar do naših dana ne ide zatim neprekidna povorka krvavih lica i prilika, sa senkama tamnica i vešala i strahovima gubitcima u tri strašna rata.

Setimo se samo početka našeg doba. Na jednoj strani siromašna Srbija, na drugoj rulja protivnika koja se cereka.

Nižu se zverstva u Mačvi, okupacija, teranje u lager hiljade hiljada i pljuvanje na srpstvo, pljuvanja.

Ali zar u toj rulji frankovačka rulja nije najodudarnija?

U političkim događajima često nije situacija u rukama one stranke koja je najjača, nego jedne grupe u čijem se duhu, po čijem se znaku sve događa.

Petnaest godina ovamo od oslobođenja, pogledajmo već jednom istini u oči, iz jazbine jednog frankovačkog kruga vojna se nastavlja i samo je ta jagma stalno, pozemni rat protiv srpstva, sve do ubistva Kralja Mučenika.

Prvo se činilo sve da se omalovaži vojska, da se sve predstavi samo kao diplomatska igra, pljuvalo se i pri samom spomenu Kajmačkalana, pevalo 15 godina sramnu pesmu da je korupcija srpska, i samo srpska.

Kukavičluk za vreme tuđina, bezobrazluci protiv brata, to je glavna crta tog potajnog rata.

U njemu, frankovluk je radio probanim metodama evropejca protiv srpstva. Na jednoj je strani tobože kultura a na drugoj nekultura, a na jednoj se strani tobože plaćaju ogromni porezi a na drugoj ništa, na jednoj strani su stoletne pravice, koje treba poštovati, a na drugoj srpstvo sa svojim svetinjama koje, razume se, treba zbrisati, zašto, zato, da bi se ugladilo frankovcima.

Vešto je udešena vika o korupciji, ali kada bi se objavila akta videlo bi se da je daleko manje korupcionaša iz srpstva, a da je korupcija, i to na veliko, proizvod baš tih frankovačkih čistunica.

Nedavno u Beogradu desilo se ovo. Jedna banka starih čarširlija koja ima pravila još iz patrijahalnog doba, položila je državi 3 miliona, jer ima jednu zastarelu tačku u svojim pravilima, da se iz dobitka pomaže poljoprivreda. Šta mislite gde je utošen taj novac? Na pomaganje slovenačkih poljoprivrednika. Takvih primera ima sto, samo se ne zna. Zar nije krajnje vreme da se protiv frankovluka rodi i snaga srpskog egoizma??

Već 15 godina, kogod nije slep u nas, mora da se u čudu pita, zar nisu obrnute uloge, zar srpstvo sdana u dan nije samo zato tu da sluša kako mu frankovačka diplomatija stavlja uslove, preti, kako od rane zore do mrklog mraka ima da odgovara i da kao bena pravi ljubazno lice klevetama, zahtevima, bezobraznim iziskivanjima, izvoljevanjima. Izgleda kao da je sudbina srpska da pita: da li će to da se svidi gospodi frankovcima. Kao da je aksiom postojanja i boljitka srpstva ljubav sa droljom frankovluka. Daleko od toga. Naprotiv, samo je tu njegova tragedija.

Nije teško zamisliti da bi srpstvo bilo srećno i daleko naprednije pod drugim uslovima. U očima sveta, i što je gore u očima svojim, srpstvo je palo, po mišljenju od onog trenutka kada je naivno se našlo pred problemom frankovluka.

Ono se troši kao stena, kao kap po kap, s godine u godine frankovluk će da ga izloka.

Srpstvo je dalo sve, ulazeći u nas, svetla čela, odricanjem svog imena, državnog bića, zastava i što je više pobede svoje, ponosa i morala.

Šta je ona frankovačka banda dala? Na današnjim izborima, ove istine, trebalo bi da su osnove razmišljanja političkog u svakom pojedincu naše krvi. Priznati nam mora tu tragičnost srpstva čestit čovek iako nije iz našeg sveta.

Sa nacionalističkog gledišta, u današnje doba, mi bi nema sumnje želeli druge metode i drugi način raspravljanja naših problema ali i ovi izbori pokazuju jasno našu tezu.

Na jednoj strani Oplenac Karađorđa, na drugoj strani, u krajnjoj analizi, polazna tačka politike koju narod naziva Janka Pusta.

Na stranu politički i partijski potezi iz inata. Srbin je odlazio i u Tursku iz inata - na stranu razne nijanse zemljoradnika i liberala, na stranu uobražena glupost srpskih prečana - oni se šepure u ulozi parlamentara kod Korijolana (oni su uvek voleli da člove na glavi u teškim situacijama) - ja vidim samo, u kranjaj analizi, veliki trenutak frankovaca.

Sa kakvom logikom i kakvim osećanjem može ko je Srbin da glasa za Mačeka, danas, nekoliko meseci posle ubistva Kralja Mučenika, ja ne znam.

Ali znam da je srpstvo pošto je patilo vekovima, bilo na pragu jedne vanredne Srbije i da je zastalo naivno i neumešno pred problemom frankovluka.

Gosp. Trumbić preključe je, na obali Splita naširoko razvijao teze jednog Hrvatskog fanatizma i, skoro 30 godina posle Krfa, vratio se u jednom krugu u kome tapka najvišim idealima frankovluka.

Što se tiče gosp. Mačeka u našoj javnosti slabo je primećena jedna njegova izjava u oči šestog Januara. Ona je međutim vrlo karakteristična. I mi je nismo zaboravili.

O tim trenucima, izlazeći iz dvora, gosp. Maček je dao novinarima izjavu da je bio kod Kralja i da je sva država ukinuta. Bio tako jedan čovek koji je rđavo zakopčao lajpik (prsluk) pričao je gosp. Maček novinarima, ali se lajpik kada se pogrešno zakopča jedno dugme nemože da zakopča. Morao je da odkopčava.

Eto gospodo, posle ove moje audijencije kod NJ. V. Kralja lajpik je odkopčan; rekao je gosp. Maček novinarima. To jest ima iznova i iz osnova da se pregovara.

U tom teškom trenutku našem, vođa opozicije, plagirao je jednu Mađarsku anegdotu i žalosno je da se to kod nas ne zna. Ta se anegdota priča, kao što je poznato istoričarima, o Franji Deaku, Mađarskom ministru koji je 1867. godine posle Mađarske revolucije pregovarao sa Franjom Josipom.

Eto iz kog dvora se gosp. Maček osećao da izlazi kao da je izašao iz dvora Kralja Mučenika, eto šta je bila sva mudrost tog velikog političara kad je bila reč o tome da se narodu prsluk odkopčava. Jedna anegdota, jedna Mađarska, prepričana anegdota.

I na tu mudrost ima danas srpstvo iz inata da glasa?

Tekst "Tragedija srpstva" Miloša Crnjanskog objavljen u časopisu "Ideje" u Beogradu 4. maja 1935. godine. 
Tekst govori: Luka Balj (proizvodnja: Ars akademija - TV Ars Medija, 2015)


Biografija

Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.

U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.

Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.

U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).

Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati gđa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“.

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je objavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.

Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd.

Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba... a nedugo po povratku i Sabrana dela u 1o tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine.

Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove.

Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985).

Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.

Izvor: Zadužbina Miloša Crnjanskog

PRVI PRVI NA SKALI Tragedija srpstva - Milos Crnjanski 2018 Biografija


OKO MAGAZIN: MILOŠ CRNJANSKI - BOG I ĐAVO SRPSKE REČI

„Samo je Crnjanski od svih nas rođeni pisac", govorio je čak i večiti rival Ivo Andrić, dok je sam Miloš Crnjanski tvrdio da su tokovi njegovog života omeli tokove njegove literature.

Bio je novinar, diplomata, prevodilac, profesor, sportista, polemičar, parničar, u izgnanstvu čak i obućar, kurir, konobar. Uporedo sa svim tim, ili bolje rečeno - iznad svega - pisac! Miloš Crnjanski je jedan od retkih pisaca čiji se život prelama u njegovim delima.

Zašto je pisac, po mnogima, najvećeg srpskog romana četvrt veka proveo i izgnanstvu? Da li je zaista bio jedini emigrant pred kojim su komunisti "kapitulirali"? Ko mu je pomogao da se vrati u SFRJ? Da li je i u starosti plaćao cenu mladalačkih ideala? Je li bio samo antikomunista ili i nacionalista? Zašto mu nije oprošten susret s Hitlerom? U kakvim su odnosima bili Crnjanski i Ivo Andrić i da li su ga Andrićevi stavovi zaustavili na putu ka Srpskoj akademiji nauka i umetnosti?

O životnim i literarnim seobama pisca u emisiji Oko magazin govore Draško Redžep, književni kritičar i prijatelj Miloša Crnjanskog, Nikola Bertolino, prevodilac i priređivač nekoliko izdanja knjiga Crnjanskog, Slobodan Vladušić, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Dragan Jovanović, glumac.

Autor emisije Dragana Ignjić, urednik Gorislav Papić.




ARHIVA PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI Slikom

PPNS/SLIKOM

ARČIBALD RAJS

 

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar