Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Glagoljanja

07.04.2018

Srpska trilogija - Stevan Jakovljević

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/akcije/trazi-se-biljana-djoric.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html https://tijana.rs/ https://www.nestalisrbija.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

Godina 1918. Moglenske planine. Srbi i Bugari slave Uskrs.

Odlomak

„HRISTOS VASKRESE“

Vratio sam se na položaj. Naša osmatračnica nalazi se na visini od hiljadu dve stotine metara. Sa vrha ove planine vidimo šiljke, rebraste padine, čitave visoravni. Svakome od ovih mesta dali smo naročito ime, da bismo se lakše snašli.

Osmatračnica je bila kao mala tvrđava. Krov je od debelog, izolučenog lima. Odozgo su nabacani džakovi ispunjeni zemljom, zatim kamenje, onda opet džakovi, a povrh svega šiblje, da bismo se zaklonili od pogleda neprijateljskih osmatrača. Na strani okrenutoj položajima nalazio se uzan prorez, koliko da prođu cevi periskopa. Unutrašnjost je bila obložena daskama, koje smo pokrili slikama iz raznih ilustrovanih francuskih časopisa.

Odskora, došao nam je i potporučnik Vojin, koji se jedva oporavio od rane zadobivene na Požarskoj Kosi. Sada ne vidi dobro na jedno oko, a od potresa prsla mu i jedna bubna opna.

Dira ga jednoga dana Luka:

— Ti ćeš ovde da nas „malerišeš“. Kao da privlačiš granate, sunce ti detinje. Znam... naći će nas odmah.

"Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo već toliko, pružaju se u našoj otadžbini. Druga je ovo godina kako uzalud priželjkujemo da jednom već krenemo. Ali ko će probiti one bedeme i čitavu šumu bodljikavih žica. Planine su razrivene saobraćajnicama, lagumima, dubokim zaklonima. Durbinima, vidimo jasno liniju rovova, ali tamo se ne primećuje nikakav pokret, kao da su ljudi u zemlji pokopani.

Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamišljao ranije rat.

— Ja ne mogu nikako da se prisetim — veli Vojin. — Stvarnost je toliko upečatljiva, da je iz moje svesti istisla tu raniju predstavu.

— A sećaš se valjda onih slika na kojima je predstavljen rat između nas i Turaka... Streljački stroj. Komandant puka u sredini, među vojnicima prve linije, na konju, i rukom pokazuje u pravcu neprijatelja. Na susednom brežuljku svi naši đenerali posmatraju bitku. Zastavnik s barjakom u ruci poleteo je prvi. Naši su na otvorenoj poljani, svi živi, a Turci u rovu, i svi mrtvi... Kipislcauf!

Iz doline gađa teška francuska baterija, i granate preleću iznad naših glava.

— Uh, ala vuždi kao mečka! — veli ordonans Gruja, koji leži ispod zemunice.

Za brđane vojnici kažu: kevću kao psi. Rovovci grokću. Poljaci prašte. Haubica grmi. Po pucnju znaju vojnici odmah koja baterija gađa, a po pravcu odakle dopire pucanj pušaka, ma to bilo i u mrkloj noći, kazaće na kome je tačno položaju.

Ljudi su već premoreni od nesnosnog iščekivanja. Rusija je zaključila mir. Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. Što rekao podnarednik Gruja: „Naletela kao budala na barutanu“... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane. Sve što je prešlo albanske planine i moglo da nosi pušku, saterano je u prvi borbeni red.

Izgubili smo potpuno pojam o vremenu. A o danima već niko i ne vodi računa. Svi su jednoliki i monotoni. Ispred zemunice utabanali smo uzanu stazu, kuda s vremena na vreme ispravljamo noge. Onda zaćutimo... Bezizrazno zurimo u Moglensku ravnicu, utonulu u treptavu jaru i gustu prašinu.

Jednoga dana prenuli smo se svi, i nakrenuli glave da bismo bolje čuli. Slušali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. Setili smo se da je danas nedelja.

— Pa danas je Uskrs! — plesnu se Luka rukama.

Ali začudo, kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Navikli smo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi nežni i drhtavi tonovi bili su odista neobični. Naše grudi se šire. Misli se bude i naviru slatke uspomene naše mladosti. Potpukovnik Petar se prekrsti, a u očima mu se pojaviše suze.

— Neka nam Bog pomogne! — reče tiho.

A to isto vele i neprijateljski vojnici. I, prizivajući istoga Boga, međusobno se koljemo.

Teška haubica grunu i granate zaparaše vazduh. Kao da čujemo kako od one strane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje. Utonusmo u krvavu svakidašnjicu.

Sve je sivo, bezoblično, beskonačno, kao i oni suri oblaci, koji se dižu iz jaruga i prelaze preko planinskih vrhova. Duša se skuplja, a telo grči. Ali, kao stokraki odjek, neprestano bruji u našim dušama: dokle ovako... dokle?

Dugo godina čestitali smo jedan drugom Uskrs, sa željom da sledeći dočekamo u miru. Naše su želje ostajale puste. I sada, kao da se snebivamo jer nas ovo čestitanje podseća kao na neku izjavu saučešća. Pa ipak, običaje treba održavati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka. Luka je dao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer.

Odjednom je na celom frontu kod pešadije zavladalo zatišje, kao da su vojnici prećutno uglavili primirje. Hiljadama ljudi, na obema stranama, mislilo je danas na velikoga čoveka, za koga se priča da se žrtvovao za čovečanstvo... Iz duga vremena prisećali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa. Uvek na polju, u rupčagama, ili u zemunicama.

Luka je stajao pored durbina i nemarno, više po navici, sagao se da pogleda na dvogled. Uozbiljio se najednom. Kao da nešto ne veruje, odmače se i protrlja oči. Potom opet priđe i prstima poče da pokreće mikrometar za precizno posmatranje. Onda se odmače i pogleda na nas. Na njegovom licu ogledalo se neko iznenađenje... zaprepašćenje...

— Šta je ono, ljudi?!... Brže da vidite!

Priđe Vojin.

— Pazi, bogati. Oni se rukuju!... A-uh!

Došao je red i na mene.

Na jednoj čistini između rovova vidim kako izlaze iz svojih zaklona i naši i bugarski pešaci. Nemaju oružja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali...

Dotrča i potpukovnik Petar.

Čudna mešavina misli kovitlala se po našim glavama. Razdragani smo što su polja oživela, što su neprijatelji pružali jedan drugome ruke, o čemu već godinama sanjamo. A ipak, neka teška slutnja pritiskuje i strah nas muči, da nam ne podvale. Namesto radosti prožima nas nešto mučno.

Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori:

— Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala. Četiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojničkim jezikom disciplina, rasteže se i osipa kao konac.

— Ovo je rasulo! — zavapi Luka.

Telefoni su zvrjali. Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih.

Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva komandire.

— Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima. Zastrašite ih, ali ne ubijajte.

Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane.

Poljana osta pusta. I naša i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gađale su protivničke rovove. To je trebalo da bude kao neka kazna pešacima. Ali vojnici iz naših i bugarskih rovova toga dana nisu opalili nijednu pušku.

Predveče naišao je jedan oficir iz puka, čiji su se vojnici bratimili danas sa Bugarima.

Priča nam da je odmah povedena istraga, i da će taj bataljon biti smenjen u toku noći. Onda nam je izložio kako je do toga došlo.

— Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan koješta.

Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni. Međutim, jutros vikne Bugarin: „Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!“

Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima.

„Bratko... Neka je časno Voskresenije!“

„Vaistinu voskrese!“

„Frlaj malko leba, ako imaš.“

— Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč.

Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja.
Priđu jedan drugome i rukuju se.

Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na onoj poljani. Divota...

Hteli zajedno i da ručaju. Ali pripuca artiljerija i rastera ih.

Slušamo šta govori pešak i sa čežnjom pomišljamo na dan kada ćemo moći da se jednom slobodno ispravimo. A tek kako li je onim pešacima, koji već sedam godina, još od turskog rata, riju zemlju kao krtice...

Fotografija, levo: srpska vojska slavi Vaskrs u godinama Prvog svetskog rata.

ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
SRPSKA TRILOGIJA - STEVAN JAKOVLJEVIĆ 


ARHIVA PPNS

PRVI PRVI NA SKALI Slikom

PPNS/SLIKOM

ARČIBALD RAJS

 

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar