Svaka kultura počinje od kalendara kojim utvrđuje svoj identitet u vremenu, saglašavajući u nekoj kritičnoj tački nebesku mehaniku i zemaljsku dinamiku. Ako je ta veza dobra, stvari dobro idu, od poljoprivrede do religije. Ako ne, ako ona slabi, popuštaju i poljoprivreda i društvo. Kalendar je uvek služio da ocrta identitet početka i kraja nekog ciklusa. Drugim rečima, bio je prevashodno okrenut kriznim tačkama ciklusa u kojima je na različite načine naglašena istovetnost početka i kraja. Kalendar, najkraće rečeno, jeste katastrofa vremena. Svakako, treba se podsetiti da na grčkom jeziku katastrofa znači potpuni obrt.
Najkatastofalniji događaj jeste smrt boga i njegovo ponovno rađanje na čemu počivaju sve kulture bez obzira na prostor i vreme. Zato je ključno mesto svih religija određivanje kritičnog trenutka Vaskrsa. Srpska kultura, pored hrišćanskog Vaskrsa, kao što ima i svoj poseban panteon Slave, ima obeležen i svoj trenutak umiranja i rađanja. To je Vidovdan ili bolje pisano Vidov dan. Svaka stvarnost ima trenutak katastrofe u kome izdiše i trošno mesto gde se blistavi privid urušava jer ne može da održi vlastitu prirodu. U sanskritu znak za to je visarga, koja se u ovom drevnom jeziku obeležava sa अः Ona istovremeno znači isprazniti i poslati napred, a njen smisao je kratak spoj u energiji rečenice i misli koja je pokreće.
Taj znak označava da je jedan tok zastao i da prelazi u drugi, da se izdahnula stvarnost, nemoćna da krene dalje, otvara da udahne strujanje onostranosti i da se na tom mestu saopštavaju jedna drugoj. Da se to ne dešava u energiji rečenice, kao i u energiji prirode ili istorije, da ona stvarnost ne prelazi u ovu, svet bi odavno zastao u neredu, beznadnoj zbrkanosti i izdahnuo u samorazaranju. Ovako kroz अः svet se otvara za energiju koja ponovo uspostavlja iznemogli smisao. Ako : postoji u jeziku, ima ga i u prostoru i u vremenu. U vremenu ta visarga je Vidov dan, vidoviti dan u kome se za tren अः ugrabi pogled u ono što isijava ili izvire s druge strane. Tog dana je knez Lazar jurišao na nebo, ali ne da bi se zbog carstva nebeskog odricao zemaljskog, kako ga neprilično tumače reformatori od Vuka naovamo, već da bi pronašao visargu i spojio nebesko i zemaljsko, odbranio kalendar kao saglasnost i došao do univerzalnog jezika, kako je pre njega već uspeo Sveti Sava u Nomokanonu, a posle njega Milutin Milanković u Kanonu osunčavanja. Visarga je kanon srpske kulture i taj uvid je sloboda od reformatorski zakrivljene kosovske vidovitosti (slike neba bez zemlje), kao i jugoslovenske utopijske obnevidelosti (slika zemlje bez neba). Da bi se došlo do vidovitog dana između ova dva iskaza treba staviti visargu.
Kosovski mit je jedno od isijavanja visarge. On je Vidov dan slovesnosti i jedan od simboličkih temelja srpske kulture. Mit o žrtvi je arhetipski, najstariji mit svih civilizacija. Nema ni jedne civilizacije u kojoj mladi bog dejstvom zla ne biva savladan i bačen u podzemni svet, a koji posle toga vaskrsava. Nema li tog mita, nema ni civilizacije. Kosovski mit na Vidov dan ukazuje da postoji srpska civilizacija i da je ona u stanju da i u istorijskom kalendaru izrazi sebe i svoj identitet. Ako odbacimo kosovski mit kao nešto što nije u skladu sa potrošačkim društvom, onda neminovno moramo da odbacimo i hrišćanstvo kao uzornu etiku žrtve. Naravno, hrišćanstvo se danas uveliko odbacuje, ali i one ideologije koje se nude da ga zamene dolaze sa prigušenom idejom žrtve i žrtvovanja, ali kojoj ne sledi obnova.
Kanon srpske kulture počiva na अः. Njegov cilj je da ne birajući načine, spoji (religo) nebo i zemlju služeći se pri tome nebeskom liturgijom ili nebeskom mehanikom, svejedno. Samo misao zapala u pukotinu prosvetiteljstva ne može da primeti da ne treba istim stvarima u različitim poljima opažanja davati različita imena. Smisao kanona je da donosi istu temu sa pomakom vremena da bi tako odbranio kalendar. Ukoliko je to tačno, tada je Milutin Milanković Sveti Sava modernog vremena. Rečju, bez uviđanja kanona srpske kulture nema pomaka u vremenu.
Veliki srpski intelektualci koji nisu uvideli Kanon i koji su sledstveno bili opčinjeni utopijom, kao što je Jovan Cvijić, svojom fantazijom o državi Južnih Slovena postavili su srpsku kulturu pred veoma složen zadatak. Trebalo je, po njegovom mišljenju, napraviti državu koja će uspeti da izađe na kraj sa neprijateljima koji je složno razgrađuju i spolja i iznutra. To je prava istorijska misija za Ničeoovg natčoveka, koji ne ostavlja mesta sanjarijama o ’normalnom’ životu, već čoveka baca u čistu neizvesnost slobode. Niče je to i očekivao od srpskog naroda u čiju čast je i komponovao simfonijsku poemu „Serbia“. Možda to izgleda pretežak istorijski zadatak i preveliko očekivanje za jedan narod, ali on jednostavno nije imao izbora, jer nijedan narod nikada nije uspeo da se otme snazi utopije. Posebno kada je ta utopija istorija, idealitet smisla do koga narod ne može da dobaci, jer opaža samo njegove odraze.
Pitanje istorije nije empirijsko, kako dobiti datum, već kako ga nadići i staviti misli, reči i dela pred अः. Sledeći Cvijićevo životno iskustvo, ne treba saučestvovati u donošenju političkih odluka, jer je skoro potpuno svejedno kakve će one biti. Bilo da su pogrešne ili ne, istorija će se uvek vrteti u krugu, i uvek će svim putevima dolaziti na mesto sa koga se i pošlo. U pravom smislu cilj je mesto koje je upravo napušteno. Cvijić je s jedne strane učestvovao u donošenju za sada pogrešne odluke o stvaranju Jugoslavije, ali je ta pogrešna odluka istovremeno i najbolji put da proverimo vlastiti antropološki kapacitet − možemo li da izdržimo sami protiv svih ili bar većine, a pre svega sami protiv sebe. Jer osim sebe, dostojnog protivnika nemamo. Ako to uspemo, onda smo svoji na svome, a ako ne uspemo, onda nema smisla više gubiti vreme sa, prema Brojgelovoj metafori, slepcima koje vode slepci. To je smisao vidovdanskog osvajanja neba i sprečavanja da nebo i zemlja ostanu nepovezani, zatvoreni, umišljeni i bez अः. Pitanje Vidovog dana je šta očekujemo od istorije. Uvek se treba setiti Konfučijeve misli da kada pogrešan čovek uradi pravu stvar, onda je to pogrešna stvar, a kada pravi čovek uradi pogrešnu stvar, to je prava stvar. Sada se na Jugoslaviju uglavnom gleda kao na srpsku utopijsku zabludu, što i jeste, ali pri tome treba primetiti da je, nasuprot tome, ne samo nastanak već i nestanak Jugoslavije istovremeno i velika potvrda srpske kulture. Mada to može da zvuči čudno, već sada je, samo dve decenije posle, jasno da se Jugoslavija može dezintegrisati, ali ne i uništiti kao jedina utopija koju je Evropa uspela da stvori u prošlom veku. Srbima se može politički oduzeti država Jugoslavija, ali ne i utopija Jugoslavija koju su sami stvorili.
Iako je održavanje Jugoslavije plaćeno srpskom amnezijom, u njoj je postignuto podnošljivo pomirenje religija, iznuđeno samoupravljanje i domišljena nesvrstanost, sve ono čega u savremenim korporativnim državama uopšte nema. Činjenica da su se tu oslobodile utopijske energije u meri koja se nigde u 20. veku nije mogla naći, a koje su u punoj suprotnosti sa savremenim svetom orvelovskog nadgledanja. Ostali svet jednostavno nije imao utopiju, već je sledio dogme ili bio samo marljiv i efikasan. Tu je i jedan od izvora zapadnog resantimana prema Jugoslaviji, jer Zapad nije imao hrabrosti za utopiju, već samo za liberalnu dogmu i efikasnost, pokušavajući da samoposlugu uzdigne kao trijumfalnu kapiju. Zato uprkos dogovoru i nije pristao da rasformira NATO, jer bi se bez te sile pojavila ogoljena praznina sveta koji ne vidi ništa osim svog golog interesa kapitala. Jugoslavija je zapravo najbolji deo Evrope, devet desetina njenog pravog, potisnutog, podsvesnog bića sa kojim ne može da se suoči. Evropa se oduvek surovo obračunavala sa utopijama i njihove tvorce, počevši od Tomas Mora, nemilosrdno kažnjavala. Tako je i Srbija, koja je iznela jugoslovensku utopiju, morala da bude kažnjena. I ona je kao Tomas Mor, tvorac prve utopije, položena na panj.
S druge strane, u svom utopijskom uspehu, koji joj niko ne može oduzeti, Jugoslavija je kao dvostruki ratni pobednik, ali bez dana Vida, doživela potpuni životni neuspeh, jer je utopija samo surogat अः s obzirom da jedino अः može da preobrazi energiju misaonog i istorijskog toka. Utopija je slika dok je अः energija. Za अः je potrebno nešto više od pukog ratnog uspeha i istorijskog znanja. To je lepo izrazio patrijarh Pavle rečima „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. Ona izgleda kao lapsus mentis i kao takva je značajna, jer već Frojd ukazuje da lapsus izražava pravo podsvesno uverenje. Ako je dozvoljeno tumačiti čoveka koji je paradigma samonikle duhovne energije, reklo bi se da je patrijarh sasvim svestan da je pred Srbe istorija uvek stavljala nadljudske zadatke, jer ih je bez njihove volje sukobljavala sa Vizantijskom, Otomanskom, Vatikanskom, Austrougarskom, Nemačkom, Sovjetskom i danas Američkom imperijom. To stvarno nije zadatak za ljude i očito je želja patrijarha da se Srbima istorija makar malo smiluje i da imaju prilike da budu ljudi, da imaju prilike da rešavaju sitne istorije zadatke – ekonomiju, administraciju, poljoprivredu, itd, a ne da uvek budu pozvani na nadljudska pregnuća. Svestan patnje i bola tog naroda kome je istorija tesna i koji se izgleda jedino boji, kako su se izrazili njegovi drevni zemljaci Tribali, da mu nebo ne padne na glavu, on traži od tog istog neba da mu pruži utehu. Užas nadistoričnosti koji se kao : nalazi na kraju svake istorijske rečenice srpske kulture, primorava patrijarha da podsvesno poželi da Srbi budu ljudi, da se bar malo umile istorijskim silama. Ali od toga verovatno nema ništa. Oni koji jednom osete slobodu, više ne mogu da budu ljudi. Oni koji jednom prođu kroz अः ne mogu se više vraćati utopijama.
Svesni toga reformatori i njihovi naslednici su अः koji nema oblik hteli da zamene protezom utopijske slike. Ali jezik ne treba da bude odraz pisma, kao što ni život ne treba videti kao utopijsku sliku. Piši kao što govoriš je zaista najbolji način da jezik izgubi svoju slobodu i da bude kolonizovan pismom. Od tada do danas učinjen je zaista veliki napor da se jezik pretvori u sliku pisma, a srpsko kulturno nasleđe otuđi od Vidovog dana. Čine se napori i da se srpski jezik preimenuje, spaljena je, čak, prva posle Aleksandrijske, Narodna biblioteka Srbije u Beogradu. Istorija i nije ništa drugo do politika zaborava. A kultura sama nije ništa do sećanje. A Vidov dan je : gde se sve to može videti.
Znamo li to, nije nam teško da saslušamo umilni zov Sirena koji, zapisano je u „Odiseji“, umorne mornare mame u smrt. Ali vezani, kao Odisej, za katarku Vidovog dana, možemo da, uprkos sirenskom zovu, ostanemo na svom putu. Ideolozi istorijskog hoda pokazuju na prošlost i prizivaju budućnost da bi prikrili da je prošlost nestala, a da budućnost nije došla, niti će ikada doći. Postoji samo sadašnjost u kojoj se sve spaja, počinje i završava. Ako to ne shvatamo, odričemo se sadašnjosti, a da za uzvrat dobijamo samo istorijske umišljaje manje ili više veštog pakovanja budućnosti. U istoriji nije poznata ni jedna budućnost koja se ostvarila. Pogledamo li Troju, videćemo samo slojeve nataložene u zemlji jedan preko drugoga. A svi su se oni nešto nadali, nešto očekivali, a u stvarnosti zemlja samo slaže sloj preko sloja. Svest o tome čini kanon našeg kulturnog identiteta.
Naše je da za Vidov dan preuzmemo svest o tome i da nastavimo da igramo svoju igru. Setimo se povodom ovog dana danas zaboravljenog Fotija Iličića, upravnika „Nacionalnog putujućeg pozorišta“, koje početkom prošlog veka pokušava da svoje predstave igra širom Bosne. Iličić to radi nošen umetničkim zanosom, a podržan jedino snagom svog uverenja i elektricitetom अः kojim rasejava srpsku ideju širom Bosne. Dok su austrijska i nemačka pozorišta koja predstavljaju svoje kulture institucionalno podržana i dobro finansirana, Iličić mora sam da savlada svaku prepreku koju mu zluradi birokrati postavljaju, tražeći pravdu čak i kod austrougarskog cara. Iako po uverenju austrougarskih vlasti Iličić nema političke veze sa Srbijom, u trenutku kada pokuša da produži pasoš biva mu naređeno da istog dana, pod vojničkom pratnjom, napusti Bosnu. To je bilo svojevrsno priznanje uticaja koje su Iličićeve predstave imale u Bosni i potvrda nemoći okupacione kulture, koja je svoj program zasnivala na krivotvorenju jezika i pokondirenom širenju svakovrsnih privida. I danas se može osećati samo ponos zbog pripadnosti kulturi za koju se Iličić borio i koja se kao plemeniti vitez od Manče sukobila sa vešticama i čarobnjacima prerušenim u efikasne mehaničke mlinove i bezbrojne druge naprave. Iličićeva sudbina suviše podseća na prizore iz velikog Servantesovog romana da bi svaka sličnost bila slučajna. Nama koji volimo ovaj veliki roman važno je da znamo da Don Kihot nije fikcija već stvarnost. I da živa zemlja don Kihota, najplemenitijeg lika svih književnih almanaha, nije toliko Španija, taj rđavi čuvar Mediterana, kako je naziva istoričar Fernan Brodel, već pre Srbija, koja nije izneverila veliku Servantesovu humanističku ideju, jer se istrajno u svojoj politici ponaša poput plemenitog viteza od Manče. Izlupana moćnim silama čarobnjaka pretvorenih u mlinove, ona i dalje ima snage da sanja svoj san i da zna dok premlaćena u razbijenom oklopu leži na zemlji, da je njen put plemenite visarge staza pravog čoveka.
Na takvom putu ne razlikuju se bezobzirnost gostioničara koji mlate plemenitog Don Kihota, niti bilo koji drugi agresivni imperijalizam koji gazi po Srbima i njihovoj kulturi. Osmanlijski, komunistički ili neoliberalni materijalizam se ne razlikuju previše. Osmanlije su materijalističkom beslovesnošću spalili telo Svetog Save, a komunisti su zabranili proslavu Svetog Save u školama, dok se današnji novi jurišnici izruguju njegovoj misiji. Materijalizam bez अः se brojgelovski zapatio kod Srba jer su oni skloni utopijskim umišljajima. To je tamna strana njihove vidovdanske nadistoričnosti, jer kako im je istorija tesna, oni lako prihvataju lažne proroke i njihova nadistorijska obećanja. Dirljivom toplom ulizičkom ljubavlju prihvatili su Najvećeg sina koji im je, gušeći se u materijalnom blagostanju, biblijski obećavao da će razvlastiti kapitaliste i kapital razdeliti ubogima. Još gore, oni su prihvatili raščupanu, misao sirove istorije Marksa i Engelsa, iako su ova dvojica u svojim spisima propovedali da su Srbi „otpadak naroda“ koje je „tok istorije nemilosrdno zgazio“. Sa Srbima, po Engelsu, treba da traje „neumoljiva borba na život i smrt“ i to borba „do istrage“ koja podrazumeva i „bezobzirni terorizam“. Jednom reči, Marks i njegov prvi apostol neuporedivo su lošije govorili o Srbima i od samog Hitlera. A Srbi su kao odgovor na to uveli marksističko obrazovanje u škole, jer su bili i ostali gladni utopija. Zanimljivo je i da evropska levica i evropska desnica imaju jednako loše mišljenje o Srbima. Nije li i to posredan dokaz srpske utopijske situacije koja nema drugog nego da na Vidov dan prođe kroz अः?
Vidovdanska Srbija se javlja kada shvatimo da nema bolje budućnosti, da je najbolja sadašnjost, da pitanje dobra nije povezano sa vremenom. Pitajte danas Japance posle eksplozije u Fukušimi šta misle o svetloj ili bolje rečeno luminiscentnoj budućnost s obzirom da poluraspad plutonijuma traje milionima godina. Sada bi se verovatno rado menjali za malo „mračne“ prošlosti, ali je kasno. Njihov najveći pisac Jukio Mišima ih je, žrtvujući sopstveni život, uzalud opominjao sedamdesetih godina prošlog veka da su zabasali na tehnološko bespuće. Danas u svetu imamo previše budućnosti za ljudske potrebe i kapacitete, kao i njihovo trajanje u vremenu. Srbiju ćemo ponovo da otkrijemo kada uđemo u sadašnjosti, a ne budućnosti.
Istorijskim ciklusima se ne može sameriti život. Zato se i čini da drugi ne shvataju kakav problem svojim Vidovim danom rešavaju Srbi, s obzirom da ih gledaju isključivo iz istorijske perspektive. Međutim, hteli ili ne, već živimo u postistorijskom svetu u kome se ciklus istorije završio i gde se jasno vidi da je istorija samo utopija. Stoga smo mnogo bliže istini odmerimo li srpsku kulturu spram Milankovićevih ciklusa koji traju neuporedivo duže od istorijskih. Sve civilizacije sagledavale su svoju sudbinu, o čemu danas imamo niz podataka, prema jednom od tri Milankovićeva ciklusa, ciklusu precesije. Biće da će se i ovog puta srpska sudbina odmeriti prema ovom ciklusu. Ali da bismo to shvatili, treba uzeti u ruke Kanon osunčavanja Milutina Milankovića, jednu od najznačajnijih knjiga modernog vremena, koji se rodio iz pakla 6. aprila istovremeno kada je nestalo 700.000 knjiga Narodne biblioteke. To je dovoljno simbolična sudbina da shvate čak i oni koji na Vidov dan ne vide अः.
Prof. dr Aleksandar Petrović
Objavljeno 27. juna 2016.
Aleksandar Petrović (1956, Beograd) redovni je profesor Kulturne antropologije na Filološkom fakultetu Univerzita u Beogradu, Teorije kulture i civilizacije na osnovnim studijama i Kulturne diplomatije na doktorskim studijama na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, kao i istorije srpske nauke i Filozofije nauke na doktorskim studijama na Smeru za istoriju i filozofiju nauke Univerziteta u Beogradu. Naučni rad je posvetio afirmaciji i životnim delima Atanasija Nikolića, Jovana Žujovića, Nikole Tesle, Milutina Milankovića i srpsko-australijskog pisca B. Vongara.
Komentara: 0