Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

25.11.2018

Postoje čitaoci koji i dalje veruju svojim bibliotekarima

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/akcije/trazi-se-biljana-djoric.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html https://tijana.rs/ https://www.nestalisrbija.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

MIRKO DEMIĆ: NISMO ODREDILI MESTO KNJIGE U NAŠEM DRUŠTVU

Biblioteke koje ne prate trendove nestaće. Glavni junak novog romana nije izmišljen. “Pustolovine bačkog opsenara” su drugačije od svega što sam napisao - kaže pisac

Novi roman Mirka Demića (1964), “Pustolovine bačkog opsenara”, za koji je, u rukopisu, dobio nagradu “Miroslav Dereta”, koja će mu biti uručena 3. decembra, razlikuje se od svega što je do sada ovaj veoma cenjeni pisac objavio. Glavni junak je Dimitrije Vujić (čiji životopis rekonstruiše 50-godišnji otpravnik vozova), avanturista, obmanjivač, karijerista, neumorni zavodnik sa polovine 18. veka, koji učestvuje u mnogobrojnim dvorskim spletkama po evropskim dvorovima tog vremena.

Školovan u Beogradu i Karlovcu, Demić je nekoliko godina radio u rodnom kraju, Glini i Sinju, a od 1995. živi u Kragujevcu. Za prethodni roman “Ćutanja iz Gore” dobio je nagradu “Meša Selimović”, roman “Trezvenjaci na pijanoj lađi” doneo mu je nagradu “Dejan Medaković”, dok je za zbirku pripovedaka “Molski akordi”, ovenčan Andrićevom nagradom.

Ono što čitaoce ovog romana intrigira jeste dilema da li je glavni junak stvaran ili potpuno izmišljen lik?

- Najprecizniji odgovor bi bio da je glavni junak - domišljen. Nikako izmišljen. Stvarno je postojao čovek po imenu Dimitrije Vujić. Rodio se 1758. godine u Subotici, prošao Evropu uzduž i popreko i umro 1836, u jednom zamku pored Brisela. U tim vremenskim okvirima smestio se jedan neobičan i interesantan život, dostojan najvećih avanturističkih romana. Danas bismo rekli da je odličan materijal za visokobudžetni film. Oskudni podaci koji su Vujića nadživeli poslužili su mi kao torzo za roman, a mnoge praznine pokušao sam da domislim, koristeći dostupna saznanja o vremenu u kojem je živeo. Na kraju pisanja teško je razlučiti šta je stvarno, a šta domišljeno. Bio bih zadovoljan ukoliko on oživi u čitalačkoj svesti.

Glavnog junaka predstavljate kao izuzetno složenu ličnost, satkanu od velikih suprotnosti i kontrasta.

- Vujić je čovek koji srlja iz avanture u avanturu, iz jedne političke kalkulacije u drugu, ne priznajući poraz ni onda kada je on više nego očigledan. Sposoban da se umili krunisanim glavama i visokim svetovnim i verskim dostojanstvenicima tadašnjih kraljevina i carstava, ali i mnogim ženama, u pokušajima da i jedne i druge iskoristi za ostvarenje svojih ciljeva. Dovoljno je što je bio u službi Marije Terezije, kao glavni kurir između carice i njene kćerke, Marije Antoanete, kao i kod poljskog kralja Avgusta Ponjatovskog. Konačno, opsesivna ideja da stane na čelo Crne Gore nije ga napuštala do kraja života, pa ga svrstava u živopisnu legiju samozvanaca u toj zemlji. Uz sve to, nisu mu bile strane ni obaveštajne i druge usluge, samo ako su dobro plaćene.

Vujić sve vreme nastoji da izigra bogat svet i živi na njegov račun, ali je i sam bio obmanjivan i meta spletkaroša.

- U maniru najvećih pustolova toga vremena, Vujić živi na tuđ račun. Svejedno da li su to svrgnuti Burboni, koje uverava da će ih vratiti na presto ukoliko mu daju izvesnu količinu novca radi prikupljanja vojske sastavljene od Crnogoraca i Albanaca ili kad deset godina biva komornik poljskog kralja. Pored toga što je bio varalica prvog reda, pohlepa ga je neminovno odvodila u lakovernost, tako da je neretko i sam bio žrtva tuđih spletaka. Čudnovato je samo to što je na čudesan način izlazio iz tih nevolja, nepokolebljiv i sa novom energijom.

Pri kraju romana pripovedač obrazlaže zašto se toliko bavio ovim likom: “Zato što ne liči na današnje uzurpatore i manipulatore...”

- Pored Vujića, u ovom romanu postoji lik pripovedača, koji je čovek ovog vremena, sušta suprotnost Dimitriju. Ophrvan melanholijom, prepun dilema i nesigurnosti, on svojim postojanjem destruiše postavke klasičnog avanturističkog romana - čije ispisivanje mi nije bilo cilj, već pokušaj opstajanja na toj vremenskoj i emotivnoj klackalici. Za razliku od današnjih uzurpatora i manipulatora koji oblikuju naše živote, Dimitrije ima šarma i hrabrosti, u njemu ima nečeg somnabulskog i poetičnog, sa manirima i otmenošću. Spram Vujića na momente gajim izvesne simpatije, jer je uvek sam, ne predstavlja sistem, već individualnost prvog reda. Današnje manipulacije i uzurpacije su sistemske, od kojih koristi ima manjina, a svi ostali - štetu.

Nedavno je izašla knjiga dosad nepoznatih putopisa Stanislava Krakova koju ste vi priredili.

- Potraga za Krakovljevim putopisima doprinela je da se “sretnem” sa neverovatnom ličnošću Dimitrija Vujića. Listajući stare brojeve dnevnog lista “Vreme” u potrazi za tekstovima Stanislava Krakova, nabasao sam na njegovu reportažu o Dimitriju Vujiću iz 1926. godine. Sve drugo je došlo kasnije. Između ostalog, Krakovu je Vujić naročito simpatičan, jer u njemu prepoznaje jednog od prvih zagovornika ideje ujedinjavanja južnoslovenskih naroda. On Vujića naziva - bačkim Kazanovom, što nije proizvoljno poređenje.

Do kraja godine iz štampe će izaći drugi tom Krakovljevih putopisa. Šta ćemo čitati?

- U njemu je sabrana većina putopisa i reportaža nastalih između dva svetska rata, a odnose se na prostor Kraljevine Jugoslavije, uključivši i jedinu knjigu putopisa koju je on štampao za života - “Kroz južnu Srbiju” (1926). U njoj su putopisi o Splitu, Somboru, Novom Pazaru, Skoplju, Nišu i drugim gradovima, kao i velika reportaža o putovanju kraljevskog para od Dečana, preko Cetinja i Boke kotorske, do Dubrovnika, Splita i Šibenika. Takođe se nadam da će sledeće godine izaći i treći, poslednji tom putopisa Krakova, koji se odnosi na tekstove pisane posle njegovih čestih krstarenja avionima, pošto on letenje tumači kao “ekstazu nerava”.

Radite u Narodnoj biblioteci u Kragujevcu. U ovo vreme tehnoloških promena da li se menja uloga bibliotekara?

- U bibliotekarstvu sam preko dvadeset godina. Nažalost, većina biblioteka u Srbiji suočena je sa elementarnim problemima: manjkom stručnih radnika, kao i nedostatkom prostora koji je limitirajući za svaki pokušaj praćenja svetskih trendova u struci, a oni su epohalni. Nije ni jasno gde je mesto knjige u našem društvu i činimo li sve da je zaštitimo. Dobra ilustracija je Zakon o javnim nabavkama koji, umesto da bibliotekama obezbeđuje jeftiniju i dostupniju knjigu, čini upravo suprotno - uprkos argumentima bibliotečke struke. Takođe, simptomatična pojava jeste i pokušaj “utapanja” biblioteka u neke druge ustanove, uz izgovor racionalizacijom.

REKLAMA DIŽE ČITANOST

Za koje se pisce i dela korisnici najviše interesuju? Šta je odlučujuće u čitalačkom uspehu jedne knjige?

- Uglavnom za one naslove i pisce koji su dobro reklamirani, a to su, kao što znate, u najvećem broju slučajeva pisci diskutabilnih umetničkih dometa. Kritika jedva i da postoji, a ako postoji, prosečan čitalac je ne čita, već radije veruje dirigovanim listama čitanosti i potražnje. Verovali ili ne, postoje i čitaoci koji i dalje veruju svojim bibliotekarima i njihovim preporukama.

Foto P. Mitić
Izvor: Novosti 

PUSTOLOVINE BAČKOG OPSENARA - ODLOMAK

Čitav život sam kasnio za sve važno i presudno. Kasno sam doživeo pobede da bih mogao da se uzoholim, a još kasnije poraze, iz kojih sam mogao nešto da naučim. Prekasno sam se rodio. Zato ću, valјda, prerano da umrem.

Kasno sam se oženio, a prekasno – razveo. Odocnio sam sa ovim pisanjem. Moj život se sveo na vajkanje. I tekao je neprimetno sve do trenutka kad me je osvestila spoznaja da je, zapravo, prošao i da mi predstoji njegov mučniji deo: smrt roditelјa, odlazak bliskih i dragih bića, boleštine i, konačno, vlastita smrt i nestajanje. Već sad osećam da za drugo poluvreme imam manje snage nego što sam je imao za prvo. Saznanje o uzaludnosti živlјenja samo je oblik samoubilačkih sila koje oduvek divlјaju u meni. Smrt će biti samo stanje u kojem neću moći da se setim – ko sam!

Dok većina lјudi o svojoj smrti nastoji da govori mirno, kao da se radi o tuđoj, ja padam u očajanje za koje nema leka. Iako sam odavno umro. Svetu sam suprotstavio sve što posedujem: nesavršenost tela, inteligencije i emocije. Katkad bi me u toj pomirenosti pomela podrazumevana a izneverena obaveza produžavanja porodične loze. Nemost mog hipotetičnog potomka pozivala bi me da se vratim iz ovog baulјanja, kojim se hvalim kao izabranim putem. Tada bih zastao, u raskoraku, jednom nogom već zakoračivši u ništavilo. Jedino što sam mogao jeste da se osvrnem i za tren stanem, kao krivac zatečen u kajanju. I onda bih nastavio, priželјkujući da mi zemlјa bude laka i pomalo zebući da joj ne budem težak, kao što je ona meni bila za života. Nekoć sam hteo da budem lanac, a ne karika. Sad nisam ni jedno ni drugo.

Između majčine i utrobe mrtvačkog sanduka šćućurio se ovaj život, kao zver u procepu. Ne tiče me se ono što je bilo pre rođenja, ni ono što će uslediti posle smrti.

Samo se trudim da budem što manje uočlјiv. Ràd sam da izostanem iz svakog događaja, da ne budem ni najmanji deo njih, da me poštede u svakom smislu. Komotnije mi je u nedogađanju. Tad sam potpuno svoj.
Svako od nas ima krivu sliku o sebi na kojoj danonoćno radi. Ni ja nisam izuzetak. Kažu da je čovek tragično biće zato što je svestan svoje smrtnosti. Međutim, ja sam tragično biće i bez toga. Živim veliku iluziju prema kojoj bi svet bio siromašniji bez mog uvida u njegovo postojanje. A mlaka vera u Hristov povratak tek je očajnički cijuk. U to verovanje utkana je i sumnja u njegovo vraćanje. Od te dve nejednake niti ispleten je konopac za koji se hvatam i, držeći se za njega, izvlačim iz kalјuge besmisla, ali i onaj koji, neutešan, nabacujem oko vrata.

Ako uzmem u obzir Paskalovo stanovište o Hristu kao sredini, „jer u njemu nalazimo i Boga i svoju bedu“, onda krst na kom je on razapet mogu tumačiti kao tačku u kojoj se presecaju oholost i očajanje. Poznajem lјude koji na svet oko sebe uvek jednako reaguju – plačem. I to onim tihim, blјutavim plačem, odvratnijim čak i od životinjskog odsustva svesti o sopstvenom položaju. Ne pokušavaju da razumeju ništa od onog što im se dešava.

Jedino što umeju jeste da se čude, plačući. Čuđenje im je neiscrpno. Plaču, jedu, čude se i množe, poput skakavaca...


NARODNA BIBLIOTEKA I PORTAL PPNS

NASLOVI IZ BIBLIOTEKE

NARODNA BIBLIOTEKA SAJTFB STRANAJUTJUB

  

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar