Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

16.03.2017

Beseda Mirka Demića: O ratu između sećanja i zaborava

Prvi Prvi na Skali
http://www.prviprvinaskali.com/clanci/srbija/dejanu-milosevicu-portal-ppns-priznanje-za-rad-o-gmo.html http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html

„Nisam znao u kakvom zvjerinjaku živimo.“

Tvrđava

Već u prvim rečenicama Tvrđave Mešin junak Ahmet Šabo kazuje da „ne vrijedi pričati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zvjerstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo ni pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. Najbolje je zaboraviti, da umre ljudsko sjećanje na sve što je ružno, i da djeca ne pjevaju pjesme o osveti“. Ali, kako se romaneskna pređa odmotava, mi vidimo da je to pusti sanak svakog povratnika iz „tog čuda što se zove rat“. Tako se hoćinska katastrofa i deset stradalih drugova u dnjestarskim ritovima vraćaju glavnom junaku neprestano, dolaze nezvani u sećanje, kao napast i mora što nastavlja da guši, da bez prestanka truje i progoni, godinama.

Isto tako, opisujući stradanje jednog drugog povratnika, od Meše saznajemo da zavičaj nije uvek ponos, već i – nesreća.

Tako sam i sam godinama nad svojim umirućim zavičajem tražio odgonetku, objašnjenje, razlog, utehu, ne zadovoljavajući se pukim mirenjem i sleganjem ramenima. I nisam našao ništa što bi me umirilo. A ono što sam iskopao u sebi, nije mi donelo drugačije saznanje od onog Mešinog, po kojem „živimo u tvrđavama, ličnim, grupnim, nacionalnim, državnim i mrzimo se, prijetimo jedni drugima i ubijamo se s vremena na vrijeme, prenoseći mržnju potomcima“.

Na koncu ove spisateljske avanture, ostao sam uveren da ne treba zaboravljati, jer je zaborav gnezdo iz kojeg će se rađati novi nesporazumi i nove himere. Ne treba zaboravljati ni zbog toga što time ubijamo i sve ono vredno spomena, makar to bila samo priča, pesma, neobična slika, požrtvovanost, posvećenost ili hrabrost nekog pojedinca. Ako je sve i prognano – nije i ne sme da bude zatrveno sećanje na prognani svet!

Nije mi bila namera da trgujem jeftinim sentimentima koje dodeljujemo imenovanim žrtvama, niti da se naprežem u pokušajima da razumem bezumlje, ma sa čije strane dolazilo. Jedina ambicija mi je bila da isključivo književnim sredstvima, bar na tren džarnem u nečistu savest, moju i vašu, našu i njihovu. Nisam padao u iskušenje da se uzoholim i poverujem kako se samo literaturom može sačuvati sećanje na jedno vreme, na ljude i krajeve u kojima su oni vekovima živeli. Uprkos tome što sam nadmenom tonu novozavetnih Besjeda sa gore pretpostavio mnogostrukost i nepretencioznost Ćutanja iz njene utrobe.

Tražio sam istinu o našem udesu, a kad kažem – „našem“ – mislim na sve nas koji baštinimo tragediju. Da, „našem“ – uprkos tome što među nama ima onih koji ne znaju ili ne žele da priznaju kako je tragedija i njihova, bez obzira da li je nazivaju pobedom ili porazom.

I pokušao sam ono što svi posvećeni pisci ovog sveta nastoje. Tu mi je opet Meša bio od pomoći, jer je težio da na materijalu koji poznaje „izgradi opštiju misao o čovjeku, o životu, o svemu onom što može biti blisko čovjeku iz naših krajeva, ali možda i iz drugih krajeva svijeta“.

Zato sam nastojao da sa ovoliko prosedea konstruišem stvarnost koju će razumeti i neko ko nije odveć upućen u temu, dakle – o delu bilo kog naroda sa granice, ma gde na svetu bio, nad čijom se grbačom vode ratovi, trguje teritorijama, imovinom i životima, a brišu stare i iscrtavaju nove granice. Nisam hteo da se bavim imenovanjem suprotstavljenih strana. Verujem da one mogu imati bilo kakvo ime, nezavisno od vremena i meridijana na kojima se sukobljavaju. Bio bih, dakle, spokojniji ako bi čitalac prepoznao da sadržajima svojih proza pokušavam da podarim univerzalan karakter i značenje, vodeći računa da nijednog trenutka ne poletim previsoko, i tako se odvojim od rodnog tla.

Tražio sam, dakle, istinu od mrtvih, jer živi još nisu spremni da je sagledaju i vide u njoj i deo svog nemara, neznanja i krivice. Živi se radije kriju iza svoje ozlojeđenosti i žuči, a ponajviše iza svog licemerja.

O, koliko nas samo ima na ovom svetu koji spokojno živimo bez istine; spokojni, baš zato što je ne tražimo!

Zaronio sam u predanje, u mutne virove pisanog i usmenog nasleđa kako bih sa čitaocem podelio stid pred lepotom uništenog sveta, ali i da bih mu bar predočio obilje paradoksa na kojima je taj isti svet sagrađen, a otuda nagovestio i neke od mogućih razloga stradanja.

Možda će se čitaocu učiniti da je preobražaj kamena u knjigu tek jedna od preuzetih Borhesovih maštarija. Motiv sam, međutim, našao u narodnoj tradiciji upravo tog prognanog dela naroda, objašnjavajući otkud mom junaku – Leši Dijakoviću – proročki dar. Dakle, postoji i takva slika, uprkos opštem shvatanju o prekoj naravi i ratničkoj tradiciji toga sveta – knjiga je bila ravna čudu, u hrišćanskom značenju!

Zato sam ovom knjigom, na koju je za trenutak pala svetlost autoriteta Meše Selimovića, pokušao da zaronim dublje u istoriju naših međusobica, koristeći sve do čega sam mogao da dođem: od arheoloških naslaga i njihovih interpretacija, preko istorijskih i pseudoistorijskih tumačenja, verovanja i predrasuda, uzajamnih negacija do idiličnih romantičarskih slika o prohujaloj slavi i herojstvu.

U mom spisateljskom fokusu, nacionalne ili etničke suprotnosti su predmeti književnog poigravanja, ne bih li u krajnjoj instanci, barem na simboličkoj ravni, otupio njihove otrovne strelice, razdro im mrtvo-ozbiljne ubilačke maske, a time i umanjio pogubnost njihove destrukcije.

I na samom kraju, što ne znači da je najmanje važno, želeo bih da se zahvalim mom drugom zavičaju – Kragujevcu i sim dobrm ljudima u njemu – koji su mi pomogli da se pridignem od gubitka onog iskonskog i pružili mi priliku da uzvratim dobrim kroz sve ono što sam radio i radim.

Hvala osnivačima nagrade i kompaniji „Novosti“ koja iza nje stoji, hvala vama koji ste ovde, a najviše hvala kritičarima koji su podarili svoj glas mojoj knjizi i pružili mi retko zadovoljstvo i utisak da spisateljski napor ipak ima smisla.

Svi pisci ovog sveta, zajedno sa svojim čitaocima, stoje u međuprostoru koji deli Sećanje od Zaborava. Uprkos tome što znaju da je Zaborav nadmoćnija strana u tom ratu – i jedni i drugi odbijaju da se predaju bez borbe.

Zato se sećajmo, makar ono bilo – sećanje na zaborav! 

U Beogradu, 15. marta 2017.
 

Tonski snimak
SVEČANOST DODELE NAGRADE "MEŠA SELIMOVIĆ"

Galerija PPNS
DODELA NAGRADE "MEŠA SELIMOVIĆ"

PPNS/Autori i izdanja Kragujevca
MIRKO DEMIĆ - ĆUTANJA IZ GORE 

Foto: Narodna biblioteka "Vuk Karadžić"/Portal PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI NBVK logotip

NARODNA BIBLIOTEKA I PORTAL PPNS

NASLOVI IZ BIBLIOTEKE

NARODNA BIBLIOTEKA SAJTFB STRANA  
 

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Mirko Demić


U Beogradu, 15. marta 2017.

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar