Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Autori i izdanja Kragujevca

28.04.2017

Akademik Nikola Janković (1926-2017)

Prvi Prvi na Skali
http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://www.prviprvinaskali.com/clanci/o-gmo.html http://www.prviprvinaskali.com/strane/podrzi-ppns.html

SANU: NIKOLA KOKA JANKOVIĆ


KOMEMORACIJA




IN MEMORIAM

Akademik Nikola Janković (1926-2017)

Rođen je u Kragujevcu 13. decembra 1926. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Kragujevcu. Na vajarskom odseku Akademije za likovne umetnosti u Beogradu studirao u klasama profesora Lojze Dolinara i Sretena Stojanovića i završio 1950. godine u klasi Sretena Stojanovića. Specijalni tečaj kod istog profesora završio je 1952. godine. Bio je redovni profesor na istoj Akademiji (Fakultetu likovnih umetnosti) do penzionisawa 1991. godine. Izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1997. godine, a a za redovnog 2006. godine.

Izlagao prvi put na Petoj izložbi Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) 1947, a od 1951. je i član ULUS-a, član Društva srpskih umetnika Lada je od 1965. a bio je i predsednik ovog najstarijeg srpskog umetničkog udruženja. Pripadao je i grupi Samostalni od 1951. i Beogradskoj grupi od 1959. godine. U biografiji Nikole Jankovića je preko sto značajnih samostalnih, grupnih i kolektivnih izložbi u velikim umetničkim centrima: Beograd, Novi Sad, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Skoplje... Berlin, Prag, Bratislava, Pariz, London... do npr. izložbe Akademici 21. veka u Eurocentru u Beogradu 2005. godine.

Nosilac je nagrada i priznanja: Zlatno dleto ULUS-a 1962, Prva nagrada za bistu Lazi Kostiću,Sombor 1962, Prva nagrada za spomenik Borisu Kidriču, Beograd 1963, Nagrada za vajarstvo Umetničke kolonije Ečka 1966, Prva nagrada za bistu Milentija Popovića, Savezna skupština u Beogradu 1973, Prva nagrada za bistu Dragojla Dudića, Skupština Republike Srbije Beograd 1981, Nagrada ULUS-a za sitnu plastiku 1982, Prva nagrada za Spomenik palim rodoljubima na Terazijama 1983, Vukova nagrada za životno delo, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije 2003, ...

Radovi Nikole Jankovića nalaze se mnogim muzejima i javnim zbirkama, : Narodni muzej u Beogradu, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej istorije Jugoslavije u Beogradu, Umetnička zbirka SANU Beograd, Umetnička zbirka MANU Skoplje, Muzej 25. maj u Beogradu, Istorijski muzej u Beogradu, Pozorišni muzej u Beogradu, Galerija likovne umetnosti, Poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu, Spomen zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Umetnička galerija u Sarajevu, Narodni muzej u Kragujevcu, Muzej “Stara livnica” u Kragujevcu, Muzej 21. oktobar u Kragujevcu, Narodni muzej u Kruševcu, Centar za likovne i primenjene umetnosti Terra u Kikindi, Galerija savremene umetnosti Umetničke kolonije u Ečkoj, Gimnazija u Kragujevcu, Gimnazija “Dositej Obradovi” u Temišvaru...

Nikola Janković je autor značajnih skulptura na javnim mestima, odnosno javnih spomenika: Spomenik Borisu Kidriču u Beogradu (1963), Spomen obeležje pred fabrikom “Zastava” u Kragujevcu (1970), Reljef na Spomeniku Kosmajskom partizanskom odredu (autor spomenika Vojin Stanić) (1971), Spomenik Aleksi Šantiću u Mostaru ( iz1974-uništen za vreme rata- ponovo urađen 2002. godine) (1974), Vrata Muzeja 21. oktobar u Šumaricama u Kragujevcu (1975), Spomenik Nikoli Tesli u Elektroistoku u Kruševcu (1979), Spomen obeležje obešenim rodoljubima na Terazijama u Beogradu (1983), Skulptura Kneza Miloša u Sali Gimnazije u Kragujevcu (1983), Fontana Na talasu u fabrici obuće “Leda” u Knjaževcu (1984), Spomenik Joakimu Vujiću u Kragujevcu (1985), Spomenik Dositeju Obradoviću u Novom Sadu i Prištini (1990), Spomenik Vojvodi Radomiru Putniku Kragujevcu (1990, postavljen 1992)...

Opus Nikole Jankovića uz portret, figuru i spomeničku plastiku, čine posebno i medalje, plakete i crteži.

Vredno delo kojim se svrstao u najznačajnije srpske vajare, ali i sveukupni rad na afirmisanju pravih umetničkih vrednosti od pedagoškog rada do učešća u radu Umetničkih saveta (više godina predsednik Umetničkog saveta Malog likovnog salona i Umetničke galerije Narodnog muzeja u Kragujevcu), stručnih žirija i komisija, sve to predstavlja Nikolu Jankovića kao angažovanog kulturnog poslenika koji je veliki deo tog angažmana vezao za Kragujevac i njegove institucije doprinoseći njegovom razvoju i afirmaciji.

Narodni muzej Kragujevac u svojoj Vajarskoj zbirci poseduje četiri rada akademika Nikole Jankovića.
Godine 2007. Narodni muzej Kragujevac je u saradnji sa SANU, povodom Dana grada 6. maja, organizovao veliku izložbu Skulptura, crteža i javnih spomenika akademika Nikole Koke Jankovića.

Odlazak akademika Nikole Koke Jankovića veliki je gubitak za umetnost i kulturu Kragujevca i Srbije.

Narodni muzej Kragujevac 



OGREŠILI SMO SE O KOKU JANKOVIĆA

U Galeriji „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu 20. aprila 1947. na Petoj izložbi Udruženja likovnih umetnika Srbije predstavljen je i rad Nikole Koke Jankovića, a da žiri nije znao da je u pitanju studentsko ostvarenje. Tako je Koka Janković započeo sedam decenija dug umetnički staž koji se završio u noći između ponedeljka i utorka, kada i život ovog velikana srpske likovne scene.

Ne bismo sada trošili epitete o ovom stvaraocu. To će, poslovično, učiniti pisci posmrtnih govora i memorijalnih tekstova.

Mi bismo o (još jednoj, ko zna kojoj po redu) bruci kragujevačkih vlasti koje su negde u spisku svojih obaveza zaturili obećanje dato jedinom Kragujevčaninu umetniku - akademiku da će za njegovog života sagraditi zdanje gde će biti smešten legat Nikole Koke Jankovića.

Istini za volju, skoro da ni jedna posleratna vlast nije imala prijateljski odnos prema ovom umetniku koji to nikad nije zlopamtio kada je trebalo da se oduži svojim znamenitim i onim običnim sugrađanima. Istina, ostajao mu je uvek onaj gorak ukus da jedino u rodnom gradu nije nailazio na otvorena vrata i na uvažavanje koje zaslužuje i to osećanje umeo je ponekad jetko da podeli sa novinarima. Ali, to Nikolu Koku Jankovića nije sprečavalo da gradu poklanja ostvarenja – bilo da su to reljefi na vratima Muzeja „21. oktobar“ u Šumaricama, ili spomenici Joakimu Vujiću, Radomiru Putniku i inim znamenitim ličnostima ili, pak, „Zastavine“ fabričke plakete.

Sve to i još mnogo šta drugo iz prebogatog opusa umetnika, čiji je poslednji spomenik, onaj u čast Nikole Tesle, posle Nijagare (SAD), otkriven juna prošle godine u Beogradu.

Dugogodišnje premišljanje da li, ipak i posle svega, rodnom gradu darivati legat, „presečeno“ je postavljanjem kamena-temeljca u dvorištu Univerziteta u Kragujevcu, 26. aprila 2012. godine. Položio ga je Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti , čiji je Koka Janković bio redovni član iz Kragujevca. Obećano je da će legat biti gotov brzo - za umetnikovog života, naravno.

A onda je na taj projekat pala prašina, sve do skoro paničnog prisećanja na Univerzitetu upravo na tu klauzulu - za života, te su brže-bolje poslednjeg ovogodišnjeg februarskog dana začeprkali nad temeljcem u dvorištu.

Aktuelna Kg vlast, u međuvremenu, odbila je da podrži prigodno obeležavanje devedesetog rođendana Koke Jankovića uz – najblaže rečeno – neumesni komentar tadašnjeg „ravnatelja“ stanja u ovdašnjoj kulturi koja se disciplinuje dodelom para (miljenicima, naravno). To tek sada ovako jasno i javno može da se kaže, ne zbog straha od reakcije ovdašnje vlasti, nego zbog toga što bi se sam Koka Janković osetio uvređenim.
Smrću Nikole Koke Jankovića sama ideja o njegovom legatu gubi onaj osnovni smisao: darivanje svog grada za sopstvenog života. Biće – verujemo – u nastavku naših života sve „ispeglano“ sa porodicom i naslednicima, studenti ovdašnjeg FILUM-a moći će posmrtno da uče od umetnika koji je generacije i generacije likovnjaka, vajara pre svih, upućivao u tajne gline, metala, mermera i kako da kreativnom energijom potčine snagu prirodnih materijala svojoj zamisli. Moći će Kragujevčani i gosti ovoga grada da se iznova upoznaju sa opusom stvaraoca koji je obeležio srpsku i jugoslovenski likovnu scenu druge polovine HH i prvih deceniju i po HHI veka. Ali, neće moći da bude izbrisana sramota sa gradskih vlasti koje su obavezu preuzetu prema tada najznačajnijem živom sugrađaninu shvatili kao i sve drugo: u stilu „lako ćemo“, koji je samo nadgrađen Manulaćevim „Oskudacija, tato, oskudacija“...

Redakcija Kragujevačkih
  

LEGAT VAJARA NIKOLE KOKE JANKOVIĆA

 
Izvor: Plavo srce  


HOĆE LI KRAGUJEVAC DOBITI „MAJKU”

Ugledni vajar, koji je nedavno navršio 90 godina, svu svoju umetničku riznicu poklonio je rodnom gradu, samo Kragujevac konačno treba da sagradi obećani legat. Janković ima još jednu želju - da se po njegovoj skulpturi nazvanoj „Majka” ovde podigne spomenik koji bi bio simbol svih stradanja, ali i rađanja u istoriji Kragujevca

Najznačajniji aktivni umetnik – Kragujevčanin Nikola Koka Janković, vajar i akademik, sredinom decembra počeo je da „krcka“ poslednju godinu devete decenije života.

Devedeseti rođendan protekao je skrajnuto od zvaničnika, umereno i skromno – mada se Janković ne bi složio sa ovom poslednjom naznakom.

- Mene prati glas da sam skroman. Šta znači skoman? Skroman je onaj ko napravi nešto što ne vredi, a misli da je to bogzna kakav rad. A ja sam se uvek merio prema vrednostima koje sam cenio. Čovek naslućuje ono što želi i trudi se da to postigne. Možda sam ja, u stvari, hteo da podignem više nego što sam mogao? Ali mislim da je to plemenitije nego da pravim neke gluposti, a da zamišljam da sam ne znam šta napravio, odgovorio je akademik svojevremeno potpisniku ovih redova na velikoj izložbi u Galeriji SANU.
Taj razgovor, efemerno prikazan na jednoj kragujevačkoj televiziji, nije nikad publikovan u štampanim medijima. Kada se zna koliko je teško Nikolu Koku Jankovića ubediti za javnu reč, onda se čini opravdanim da ovom povodom – na devedeseti rođendan – čitaocima i na ovaj način predstavimo Kragujevčanina koji je na vrhu ne baš duge liste vrhunskih kragujevačkih stvaralaca.

Prva glina iz Bojadžića Ciglane

Razgovor smo počeli pitanjem o likovnoj umetnosti, vajarstvu posebno. Odgovorio je: „Ja ne bih o srpskoj likovnoj sceni, ima ljudi koji pišu, pa oni neka govore o tome. Ali, pošto je ovo za Kragujevčane, ja bih nešto drugo da kažem“. I onda je potekla priča o počecima jednog stvaralačkog puta koji i danas traje.

- Kao dečak počeo sam da crtam. Međutim, okupacija je bila i ja sam hteo što više da saznam, pa sam počeo da režem u gipsu. Stavim u stari džep nekih pantalona gips i malo vode, tu napravim neku masu i onda režem nešto u tom gipsu. U Kragujevcu je bio Srba Petković, tada učenik srednje umetničke škole u Beogradu koja je radila za vreme okupacije. On je bio na vajarskom odseku i ja sam otišao jedared kod njega da vidim kako on vaja. Pre toga sam više crtao, a kada sam video kako on vaja, uzeo sam jedna stara dečja kolica, sa velikim točkovima, otišao sam u Bojadžića ciglanu, to je kod Bubanj jezera bilo, i tamo dobio glinu. Video sam kako Srba pravi konstrukciju, to sam i ja uradio, nabacio glinu i izvajao glavu. Srba je zatim došao i pomogao mi da odeljemo kalup, kasnije i pozitiv, tako da je on bio, što se tiče tehnike, moj prvi učitelj. Naravno, tu glavu sam sačuvao, i onda sam počeo više da se interesujem za vajanje, uopšte za umetnost. Ali nije to bilo kao danas - pritisnete Internet i imate sve informacije, knjižare su pune knjiga sa fantastičnim reprodukcijama... Svega toga tada nije bilo.

Prekretnica nastaje kada u Kragujevac dolaze dvojica školovanih likovnjaka, Svete Mladenovića i Lјube Anđelkovića.

- Sveta Mladenović je došao `42. godine u Prvu gimnaziju, a za njim LJuba Anđelković – kasnije LJubomir Beogradski – slikar stariji od Svete, on je bio iz generacije Cuce Sokić, Bogdana Šuputa, Miće Nikolajevića sa Umetničke škole u Beogradu. Ja sam bio željan znanja, a nisam znao kako da im priđem. Sramota me bilo. Onda sam jednog dana prišao LJubi, imao sam neke akvarele, olovkama se onda radilo pa se to prešlo vodom i tako da se dobila neka vrsta akvarela, i tako sam ga upoznao. Zatim sam upoznao i Svetu Mladenovića. I, verujte to, prvo sam upoznao dvojicu dobrih umetnika, pravih ljudi, koji su nesebično hteli da mi pokažu ono što znaju, da mi rastumače neke stvari. Sa njima sam se i sprijateljio. I to što sam – ja to svuda ističem – čuo tada od Svete i LJube to je za mene bilo presudno da krenem putem koji mislim da je bio ispravan.

Sledeća stepenica bila je - Akademija. Za „ratom ometene“ organizovani su tromesečni kursevi, pa je tako i Nikola Janković završio osmi razred gimnazije i zatim maturirao. Zbog toga je zakasnio da se prijavi za prijemni ispit na Akademiju. Na sreću, raspisan je vanredni upisni rok.

- Pročitao sam u novinama da je vanredni prijemni ispit zakazan za februar `46. Imao sam nekoliko odlivenih glava, ali to nisam mogao da nosim, već sam uzeo 18 crteža, stavio u jedan blok, i došao u Beograd. Majka mi spremila hranu za nedelju dana, Jefta Azdejković, koji je kao i Boža Prodanović Akademiju upisao u prvom roku, sačekao me na stanici, otišli smo kod njega gde je stanovao. Tamo sam ostavio kofere i sa blokom crteža otišao do Akademije. Bilo je već, bogami, oko pola jedanaest, a ispit je počeo u osam.

Slučajno naiđem na Sretena Stojanovića, on je bio tada rektor, tu su bili i neki studenti sa kojima je razgovarao, a on mene pita: „Mali, šta ti čekaš ovde?“. Odgovorim da sam došao na prijemni ispit. A on pita za koji odsek želim da konkurišem. Vajarski, kažem. To je njega zaintrigiralo, pa me pita „a šta si doneo da pokažeš?“. Pokažem mu crteže, on uzme onaj blok, pogleda, pa kad ih je video, upita: „Jesi ti ovo radio?“. Kažem da jesam.

Pozvao me onda u kancelariju, a tamo je za jednim velikim stolom sedeo čovek - kasnije sam saznao da je to Đorđe Andrejević Kun – i on je rekao: „Kune, daj formular ovome dečaku da popuni, pa neka ide da polaže. Daj mu na moju odgovornost“. Ja se setim da je ispit već uveliko u toku, pribojavao sam se da mi neko ne prigovori. Ali, to je bio vanredni ispit, a onda nije ni bilo toliko kandidata kao sad. Kad sam ušao, ispit je već bio pri kraju, ali počeo sam da radim i sustigao sam druge, i kad je isteklo vreme za ispit došli su svi profesori, i Toma Rosandić je bio, došao je u kolicima jer se teško kretao. Komisija je zatim odabrala one koji su položili i ja sam bio među njima.

Olja Ivanjicki - za početak

Prvi veliki iskorak u stvaralaštvu Koke Jankovića dogodio se još dok je bio na trećem semestru Akademije. Posle jednog rada koji mu nije bio po volji, „srušio“ je urađeno, stavio glinu u ranac i došao na raspust u Kragujevac.

- Ja sam od ranije poznavao Olju Ivanjicki – ona je bila na nekom kursu u Kragujevcu kod naše stare profesorke LJubice Filipović – ali po dolasku u Kragujevac moj brat Janko i doktor Vlada Lukić zvani Kepa sa njom su se družili. Kažu, ona mala što lepo crta ima lepu glavu, što je ne bi izvajao. Ja sam to učinio, donesem rad u Beograd i mene profesor Dolinar pita da li sam nešto radio za vreme raspusta – jer ja sam bio stalno nezadovoljan svojim radovima, pa „rušio“. NJemu se to nije dopadalo. Ja mu odgovorim, napravio sam jedan portret. On kaže, ajde, donesi. Ja sam to i učinio. Profesor se prvo iznenadio, a zatim je bio oduševljen. Samo, pošto je bila jedna kocka izlivena, on je uzeo testeru i ubedio me da to treba da se preseče. I, evo, ta glava je i sad tu.

Ovim se ne završava priča o Olji Ivanjicki. Janković šalje izvajanu Oljinu glavu na konkurs za Petu izložbu ULUS u Umetničkom paviljonu.

- Ne znajući koja je to bila smelost, ja sam poslao rad na konkurs. Žiri je rad primio, ne znajući da sam ja student. To je bilo moje prvo izlaganje i od tad mi ide umetnički staž.

Kragujevac – posebna priča

Izrada modela u glini samo je početak dugog puta od idejnog rešenja do gotovog spomenika. Malo je prilika, međutim, kada su naručioci ispoštovali sve zahteve i sve potrebe jednog takvog poduhvata. Izuzetak su, navodi Koka Janković, spomenik Borisu Kidriču u Beogradu i spomenik Dositeju Obradoviću u Novom Sadu. A Kragujevac? On je, veli, posebna priča.

- Svaka stvar urađena u Kragujevcu ima svoju istoriju. U Šumaricama, u muzeju koji je građen, ostalo je samo da se urade reljefi na vratima. Setili su ih se tek kada je sve bilo gotovo. Neki su se nudili da urade te reljefe, ali Miodrag Živković je rekao, pa imate Koku, zovite njega. I oni mene pozovu u poslednjem momentu. Bio je neki Rovčanin, pozvao me i rekao to treba da bude gotovo za 15. februar (1975.). Ja mu kažem da je to kratak rok, ali on insistira: ili će tamo da visi to, ili ćemo da visimo mi zajedno s tobom! Dolazi Tito i to mora da bude gotovo. Ja sam onda odlučio da to napravim, da kalupi idu u livnicu, a da patiniramo gips imitira bronzu i da to postavimo. Tako je i bilo. Sa jednim livcem postavljali smo gips do tri sata ujutru 15. februara, bilo je minus 12, 13 stepeni. I došlo je otvaranje, niko nije ni primetio da je gips na vratima, a ne bronza. A Tito, naravno, nije došao.

Da vam ne pričam isto je bilo za Joakima Vujića, pa za kneza Miloša – na otvaranju je bio u gipsu, pa onda smo nosili u livnicu i vratili bronzu. A vojvoda Putnik - tri puta je liven, priseća se sagovornik.

Počasni doktor i profesor emeritus na dva univerziteta – onom beogradskom umetničkom i ovom u Kragujevcu – Koka Janković je značajan deo života posvetio radu sa studentima, a prate ga najlaskavije ocene njegovih bivših đaka.

Dešavalo se, vršim korekturu sa studentima, govorim im šta ja mislim i čime treba da se služe da bi dobili jednu formu. Ja sam čak i vajao sa studentima, zajedno sa njima, kao što je Dolinar vajao sa nama. Znate, ne možete samo da lepo pričate. Morate da ih ubedite da je to što pričate ono što vi nosite, u šta ste vi uvereni, a ne da pričate tuđu priču.

Na kraju, postavljamo standardno pitanje: Ima li nešto što vam je žao što niste uradili?

- Imam jednu skulpturu koja se zove „Majka”. Voleo bih kada bi tu figuru mogao da napravim kao spomenik svim žrtvama, pobijenima, svemu što se ovde dogodilo. Kad bi to moglo da se napravi, vredelo bi. I pokušaću da to i učinim, završava Nikola Koka Janković.

Miloš Jovanović
Izvor: Kragujevačke  
 

GALERIJA PPNS: NIKOLA KOKA JANKOVIĆ - MALA PLASTIKA I CRTEŽI (2010)


KOKA JANKOVIĆ


 
Izvor: RTS

Foto: Narodni muzej Kragujevac
 

PPNS/AUTORI I IZDANJA KRAGUJEVCA
 

PRVI PRVI NA SKALI Ko nam truje decu

ppns - modli

APELI


PPNS/KG VODIČ

PPNS/RADION

PPNS/RADION - EMISIJE KOJE VIŠE NISU NA FM

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar